Školski glasnik

Бр. 17.

ШКОЛСКИ ГЛАСНћК

Стр. 290.

Ова чотиртт стоцена оболежавају, дакле. развој спо.ч.аинБег говорног облика. А сад да впдимо како се развија унутраиш.п облик говора (зиачење речи). Развој унутрашњег говора. Овај развој такођер показује четири ннжа стеиена: 1.) стсиеп речи. које исказују жељу, тежњу или с.тепен емоцијалног (осећајиог) .гов.ора. Ове оно. што дете имонује нису именовања објеката и појава, него говорна иснољавања жеља и иожуда дечијих. Тако имаде миого карактеристичних дотнњих речн. ко.је исказују жељу. 2.) степеп говорног интелект у а л из <> в а њ а. ()вај стопен тада ступа. кад се понајлак губн карактер речи, које нсказују жељу. Говор прелази озиачивању (имеповању) самих објеката и добија више карактор спознавања. Овај јо степен усиоставио чувени инглески пспхолог Џорџ Романес.* Овде се не издижу само знацп воћ н тоталан (целокупап) утисак иојединих долова. Према оисогу дететове су речи неодређене и двосмислене. 3.) стеиен парцијалпог (деломпчног) именовања објеката. Дете имеиује само нзвеспе делове или стране објектове, које нарочито интересују. нрн чом по свој прилици све друго превиђа. Процес овог степеиа је. дакле, диференцирање говорних речи. Речи бивају богатије но с*адржају а ио обиму еве то уже. Анализа опажања сада је оштрија. Деца уче сада такођер п особине, а не само иредмете. Онажај карактеристнчних знакова сада је куд и камо већма сигуриији. Овај стенеи траје одприлике до гаесте године детињег живота; на њему се могу протумачити многе н многе особине дечијег говора. (Оравни мој гореспрменути чланак у „Новом Васпитачу" од 1905. године). После овог стенена долази један процес. чцју је сугатииу врло тогако фнкснрати. а то је: 4.) степен пепрестане коре.к-

туре значења речп. под утецај е м о д р а с л и х (уопштавање и ограничавање). Зиачења детотових речи, која су сувпше онћа, непрестаио се сужавају а опа, ко.ја су уска. рагапрују. У том случају старији пеирестапце децу нсправљају. Тако на прплпку сваки новац (па п круну, форинту и т. д.) дото зове крајцаром или п. пр. сексер „белом" крајпаром. Овде се, дакле, јавља пренагаање помоћу счшултахнтота. Постанак изрока у дечијем говору ослања се на развој речи, а почшво са „реченнчиим" речима.* Једна једиицата реч означава чнтаву реченицу. После тога ређају се поједине речи једно за другим, без пкакве граматпчке коиштрукције. Из тог се тада образујо говор без рефлексије илн без граматикалног развића. За овим со постепено уче нојединн граматички (словнички) облицн у форми рефлексије. На сунстантпве (пмеипце). који испочетка доминирају, надовезују се друге врсте речи. као: глаголи, а тек после со јављају адјективи (иридеви), па п онда доминирају имеиице п глаголи. Исихологаки растумачено: дете учи п р в о с т в а р и, н а т е к о н д а о с обиие. Јер, за ово треба извесна анализа и апстракција о другим особипама (својствима). Како даЈве тече тај развој. врло је слабо испптан, а у оиа миогобројна мишљења и тумачења чисто „гаиекулативиих" педагога и исихолога не ћемо нросто ин да се упуштамо. Коњукције (свезе) врло се слабо употребљују. Испочетка се врло често чује, како деца употробљују конулу ,.а" п „и". Врло иостепено схваћа и уиотребљује дете сИоредие речопнце. Ну, о развоју реченица споменућемо негато ири крају овнх нртица, а сад да чујемо негато и о дечијим погрегакама у говору. Дечије говорне погрешке: Ове се погрегаке јавл>ају у младости и показују симптоматичку црту дугаевиог недостатка. Оно се јављају од треће иа до гао-

* 6 с ог&е* -I. Кота п ен. Меп1а1 суо1иНоп 111 тап: оп §'п1 оГ ћитап јасиНу. АјцЛртоп. Хс \\' Уогк, 188Ј).. 452. етрана.