Školski glasnik

Вр. 1.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 9

једини професори били изложени, да наплатом свога угледа буду више пута без узрока смењивани с' управе, како су кад партајске прплике то захтевале. Ко само мало промпсли ову ствар, добиће брзо чистог појма и о тешкоћи одржања дисципдине, услед ове несталности. Вештпна и моћ у одржању дисциплнне пак, јесте уједно п једиа од првих дужности уи])аве, без које се успешан рад у опште ни замислнти не да. П. (Свршиће се).

Педагошка завето Лава Николајевића Толстоја. Вн сте мирно и удобно удесили свој живот. У њему је све на свом месту, све се ради онако, како је освећено традицијом, и нрема томе све — и ваша веровања, п систем васпитања ваше деце, н ваши односп према људима, све то чини се и вама и средини у којој сте иравплно, праведно. Све, пак, што рушн миран ток вашега живота, све што насрће на ваша, вековима освештана, права, чннн вам се да нпсу само ваши лични непријатељи, већ непријатељп свега човечанства, и ви их мнрно, са пуним сазнањем свога права, отклањате из живота. Ред се понова повраћа, мале струје живота понова почињу мирпо тећи ио вечноме кориту. И, гле, наједанпут, усред те тишине и спокојства чује се огроман глас, којн вам вели. да тако не треба живети. У ваш удобан кутић улази светлост која засењује, и ви видите, да је само тама крила од вас сав ужас онога блата, у које сте упали. Хтели бисте да угушите глас, који квари ваш мир, али је глас и сувише моћан, јер потиче од великог срца, каквих је мало у свету, и он налази пут ка свакоме, чак и најмањем па п окорелом срцу. У њему нема извештачених речи, него говори баш оним речима, које не можеш не слушати, он те речи слаже у најпростији говор — говор простог п великог срца. Хтели бисте да угасите извор светлости, али је он огроман. Та је светлосг огромнога ума,

необпчне моћи посматралачке, који проналази и најсакривеиије вијуге природе човечје, — дечје, младићске, зрелога човека и старца, људи свих друштвених слојева, — ума, којнје у својим дивним романпма наслнкао огромну слику свестраног руског живота. Ви сте се сви поклонили пред уметнпчким генијем Толсто.ја, прпзнали сте га за „великога писца земље руске". II он увек остаје такав, писао он роман, историју, скаску или философски трактат. Свуда и у свему је ои велики пнсац; у исто време свуда н у свему .је он велики учитељ живота. Није он велики зато, што тачно показује путове, којнма треба ићи, већ зато, што буди свест, буди свето незадовољство животом, извлачи људе из рђавог и ииског живота, иомаже препорођају оних, ко.је још може препородити. Тако је то у свему, што је пнсао Толстој, а нарочпто је тако и у педагошким питањима. "Они педагошкн начини, који су примењиваии у јаснопољанској школн, не бн уродили повољним плодом да су бпли у рукама осредњег педагога. Но није ствар у њима нити се у њима састоји битност Толстојевих педагошких погледа, Он се шгје у свему држао свога метода, нити је иаваљивао да се он безусловно употребљава. „Најбољи метод за учитеља, вели он, јесте онај, којп је учитељу најнознатији. Сви други методи, које зна учитељ и које пронађе учитељ, треба да помажу учењу, почетом по једном методу". Методпчна су пнтања, већином, пнтања технике, а Толстоју су главна основна васпитна питања. Сасвим неочекнвано, бар за већнну учитеља, он поставља корепито питање — о њиховом праву да васпитавају, у уобичајеном смислу те речи. Толстој пориче то право, које се у пракси сводн на прераду дечје природе по одређеном шаблону — по образу или подобцју самог васпитача, пли по шаблону, које је нрописала држава, — друштво и т. д. „Васпитање — вели он, — јесте тежња једнога човека да од другога направп таквог пстог човека, као што је сам он..." За нример наводи вратара-зе-