Školski glasnik

Бр. 3.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 35.

2. Бедна учитељска плата и још беднији иравни положај по Уставу и закону о народним школама. 2. Несавремен надзор над народном школом. 4. Вршење поповске дужности у цркви од стране учитеља, 5. Рђаво примењивање члана 86. закона о народним школама, по којем министар сваки час прописује неке нове и нове дужности учитељима." •Је ли икад игде било веће ћушке, за једне дрекавце од заната, него што је овај предлог, који је скупштина у Србији прихватила без икакве ларме и издала једном из своје средине изабраном одбору, да те предлоге проучи и поднесе оцену о њима? Кад би се могло претпоставити, да демагози могу нмати стида, онда би ови наши демагози требало да пропадну у земљу. Но ко њих познаје тај је на чисто с тим, да демагози немају стида, јер да га и најмању мрву имају, ие би ни почињали свој прљави посао. Једна брука мање или више, њима је свеједно! Главно је што напред споменусмо: подићи оронуо страначки углед и страначку падмоћ, помоћу које се долазило до положаја. А на-а-а-род! А народна брука ! Народ нека иде бесвесно као овца за својим вођом! М.

Браћа Суварова српски учитеља. Срнске су црквене поглавице добро знале, да аустријске власти теже двоврсннм начином поунпјатити Србе силом и школом. Сила је, у то доба према наоружаним Србима, мало вредида и честе побуне српске због унпјаћења улиле су толики страх у војничке власти аустрнјске, да су се врло ретко у том раду лаћале силе, особито у крајевима где су Срби живели у великом броју, него су стале касније особите наде полагати на школу н на ласкање у њој и ван ње, да је православље близу римокатоличанству и да је то само формал-

ност, — признати папу за црквену поглавицу. Тај је пут био опаснији за Србе него први и зато је већ Арсешгје III. тражио допуштење од двора аустријскога (1706. год.) да може основати, средњу, латинску, школу једну. Његова се молба није испунила. И та му је жеља завека остала неизвршена као и многе друге, те су српска деца ишла у римокатоличке средње школе и често се у њима одпађавала од своје вере и тако и од свога народа. Школе пак приватне, што су их Срби једино тада имали, биле су такослабе, да су се у њима ђаци једва научили читању, писању и најпотребнијем знању за свештеничко звање, јер су готови само будући свештеници учили школу и то једино зато да науче занатлијски оно, што ће им у каснијој служби требати. Па и таких је свештеника било мало, те су многа места сасвим без њих остајала и када је Аустрија освојила 1716. и 1717. год. делове Србије озбинљо се спремала да у- така места постави римске свештенике, јер се народ, говорили су, без духовних пастнра не може оставити. У така. би се места за извесно насељавали н колонпсте, који су смели бити само римокатолици, и тако би се у чврстој маси српскога становништва створиле римокатолпчке насеобине, које би земљу прво испреплетале као нека мрежа, а онда је сасвим освојиле. —- Жестока и често насилна политика унијаћења за Карла VI. надала се тако у Србији већем успеху него у непокорној и на устаике спремној Војној Граници. Тадашњи пак митрополит београдски Мојсије Петровић (1713.—1730.)знао је тачно за све те намере аустријскога двора, и с мишљао, како би најуспешнпјп одбио ту опасност од „љутих зверова" што прете народном бићу српском. Бавећи се тад због својнх и народних послова у Бечу он напише руском цару Петру I. молбеннцу 1. септембра 1718. год. у којој је молио за Србе два учиПриликом публикације: Руварац Д. Пиома Максииа Суворова руско-српског учитеља и митрополита Мојеија Петровића. Из ХН1Х књ . Споменика Срнске' Кра.љевске Академије, *