Školski glasnik

Стр. 346.

Бр. 18.

скамијама, клупама, учнтељским или професорским катедрама, него ће можда бити циркус, позориште, библиотека. музеј, разговори, збир наука, програми, можда и друкчија". Много раније Толстој је овако окарактернсао школу: „Под именом школе ја пе замишљам кућу, у којој се учи, ни учитеље, ни учепике, нити известап правац учења, већ под тим именом ја замишљам у најопштијем смислу свестан рад образованога према необразованом, т. ј. један део образовања, а сасвим је свеједно ма како се именовао тај рад: учење регрута је школа, држање јавиих предавања је школа, предавање у мухамеданској школи је школа, прибирање ствари и отварање музеја такође је школа". Толстој је доцније променио своје гледиште на васпитање. 1909. године овако пише једном свом пријатељу: „Врло је могуће да у мојим ранијим и доцнијим расправама о васпитању има и контрадикције. -Ја сам их прегледао и ево шта сад мислим о томе: најпре морам рећи да је она деоба наставе од васпитања вештачка. Настава и васпитање су нераздвојни. Не може се васпитавати не саопштавајући знања; а свако знање утиче васпитно. С тога не додирујући ту деобу, говорпћу само о настави, образовању; о ономе, у чему се, по мом мушљењу, састоје недостаци данашњег начнна образовања, какво би требало да је н зашто тако а не друкчије". Даље Толстој износи своје погледе на наставу као и каква би требала да је, па да најсавршеније помогне човечанству у тежњи општем благостању. У васпитању је најглавцији лични пример васпитачев, његов живот и рад. Ништа тако не утиче на васнитаника као реална активност, средина у којој је. „Ако појмиш — вели Толстој — да васпитавати друге можемо само кроз себе, онда ће отпасти питање о васпитању па ће остати само једно иитање живота: како треба сами да живимо? Ја бих за васпитање поставио два правила: сам човек не само да живи добро, него и да се стално усавршава, и да из свога живота ништа не крије од деце. Бол>е

је да деца знају п слабе стране својих родптеља, псго ли да онн мисле и осећају да у животу својих родитеља има нечега скривенога. Све тешкоће у васпнтању последица су онога, што родитељи не само не поирављају своје мане, пего чак не сматрајући их за мане одобравају их себи, а желе да то нс впде код своје деце. У томе је сва тешкоћа п сва борба с децом. Деца су морално оштроумнија од својих родитеља и у опште од одраслих и она, често и пе казујући и чак не признавајући тога, виде не само мане својих роднтеља, пего п најгору ману — лицемерство родитеља, и губе поштовање према њима и интерес према свима њиховим поукама. Лицемерство родитеља при васпитању деце јссте најобичпија појава и деца га одмах примете и отуда развратпост н напуштеност. Истина је први главни услов рада духовнога утицаја и зато је оиа први услов васпитања. А да ие би страшно било показати децн сву истппу свога живота, треба живети добро, или бар што мап.е ружно. Према томе васпптање других састоји се у васпитавању себе, и ништа впше није потребно". То су Толстојеве заповестн упућене родптељпма и васпитачпма, Обраћајући се омладини он је ватрено и свом снагом убедљивости свога талеита познва да у себи чува веру у оне идеале, светле, узвишене, свете, које има сваки у моменту прелаза у свестан живот, оне чисте тежње, које доцније ишчезну пеупутним животом. Позив, упућен омладини, дивно је описан у чланку „Верујте себи". И тако: истинска и ватрена л>убав према деци, поштовање личиости у деце. слободна национална школа, стално усавршавање учител>а, тражење иових. савршенијих начина, васпитање примером, које ће се постићи само личпим усавршавањем васпитача, истииа у оихођењу с децом — то су, у општим цртама, заветп светскога геиија. Остварење тих завета биће најлепшп споменик ономе који нас је дугн низ годнна п речју и