Školski glasnik

Вр. 16.

пшолски тласник

Стр. 291.

далеко не би смеле ићи политичке разлпке, али једноје ипак важно и за иас у тој идеји, а то је да би требало да ми Словенп међусобно боље пратимо педагошке прилике и литературу те врсте међу пами. До сад тога код нас Срба може се рећи скоро да нема, јер двојица-тројица који се тиме баве с једне или друге словенске стране, може се рећи не значн скоро пишта. У ствари пак, тај правац могао би се одличпо неговати. Од свију словеиских племена Чеси то још попајбоље раде. Њихови листови ставл>ају на расположење учитељима српске, руске, бугарске, хрватске, крањске, пољске и украјииске листове да нх читају и вежбају се у учењу тих словенских језика. За пас би то куд и камо лакше било него за Чехе. Ми би без по муке читали и разумели руски, тако и словеначки, па и бугарски, нешто би спорије ишло са чешким, алн то у почетку, кад би се само мало истрајпије чнтало и мало речник узео у помоћ, брзо би се дошло до повољног успеха. Тиме би се донекле допунио опај недостатак, што млађп нашн друговп пе имајућп прилике ни у школи да мало боље уиознају немачкп језик, а преоптерећени мађарским језпком, немају воље да уђу у јаче читање пемачких педагошких стручних ствари, у уверењу да би им тешко бнло, што у ствари не би бпло, поред иоле интензпвиијег рада. Тако им остаје да једино, оснм оно мало стручие педагошке књижевности на сриском језпку, проучавају ту књнжевпост па мађарском језику, којим ионет просечно мањи број темељно влада. Но и мађарска педагошка књижевност је тек на почетку свога развитка, јер н опа у главном живи од резултата до којих долазе стручњацп те врсте француског и немачког порекла. Све те прилике сведу пас на то, да ми не читамо нншта, или тек тако мало да је то опет скоро ништа. А то не сме тако остати, јер се из оваког стања рекрутују сеоске надрикњиге с којима ми не смемо ићи у једну категорију. Свакоме од нас дужност је да један део свога времепа посвети на читање својпх стручппх ствари, уз то муједужност да један део својих материјалних извора жртвује на набавку дела пз своје струке. Човек, ма у којем позиву био или обичан занатлија или са великих школа, ако не пратп своју струку изгубљен је за њу и постаје у њој оио што се у занатлпјству зове криа, т. ј.

није способан да уради самостално нешто боље. Ми не смемо, дакле, остатп на оном маленом теоријском знању које нз школе пзпесемо, него морамо према ширим димепзијама наших потреба, као просветни радннци шнрити и паше теоријско знање, а то примењиватп у пракси. Тако ће тек наша пракса одскочпти успехом толпко, да ће нам се све више милити да улазимо у студију своје струке све темељније. Таким путем ћемо се ми н као сталеж препородпти и много што шта, што сад иисмо у стању да пзведемо створиће се неосетно само од себе, јер развитком своје стручне снреме развиће се и степен наше интелпгеицпје у опште. То ће нас довести до таких резултата, које сада још сматрамо за пемогуће. Ова је тема пуна многобројних нових н нових питања, која би пас далеко одвела. С тога ћемо је за данас овде прекинути, да се згодном приликом опет на њу вратимо, како би њоме нодстакли што више вредних п амбициозпих учитељских другова, да се за проучавање тпх пнтања што боље заложе, јер ће им то донети добра, отварајући им нов душевнн свет, у којем онн треба да предњаче као најпозванпји друштвени просветни раднпцп. Тако ће народу најприкладнпје користити, јер ће се тако по оној еванђелској речи: Тако просветити свћт ваш пред челов-ћки, и видеће добра дела ваша. И кад учитељ буде стожер, са кога одсева светлост по околини његовој, нпје могуће да та околина остаие у мраку, него ће јој се отворитп духовие очи, те ће у много знатнијем броју него до сад, хтети применути па таког просветног радника дивну мнсао црквеног песника: „Камен јегоже небрегоша зпждугцп. Сеј бист во главу угла!" Јер до сад су нас пренебрегли и виши и нижи од нас, на ако се запустпмо и пренебрегнемо и ми сами себе, онда смо пропали и ннко нам неће бити крив што ћемо по оној Његошевој запомагати: „Помрчина нада мном царује. „Страшно племе, доклен ћега спаватп?" Ђ. М.

„Изгпеда, да је највеђа задовољштина коју би учитељ могао постићи, да у спучају своје кривице не буде оштрије кажњен него његов претпостављени угсваћен у кривици". Ј. Те\#з.