Školski glasnik

Вр. 7.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 117.

дак у раду наших културних установа, те да према свему томе промислимо о увађању и удешавању других, те да исте „пристају" склопу целокупног нашег народног живота. Да разгледамо најпре, да ли смо приправили земљиште за повољан развој које установе, да не би само као неки украс, за опсенити друге наводе, пловила по нашој душевној површини, не пустивши у исти можда ни једне жилице и недонашајући му никакве користи, а тражимо на њу годинама и годинама баснословне своте, а остављамо на страну друге, ио изгледу ситније установе, али за препород масе много важније. Нећемо неке излишне именовати, али морамо рећи, да од „рада" тих установа, народ је заиста мало имао. Изгледа то, као кад би неко отварао читаоницу у селу, у коме још нико не чита, или узети зимски капут пре кошуље, слике пре намештаја. Погледајмо само око себе, па ћемо уочити, да су нам најнужније установе, у коју и спада и народна школа, запуштене, а оне, од којих народ има слабе користи, те постоје и на њих се највише троши. Да, људи нам најпре треба свуда, те ће они стварати оно, што нам је заиста најпотребније и то ставити на такве темеље, на којима ће се развијати на корист народа, његовог просвећивања и такве ће установе пустити своје духовно корење у народну душу, обасјавати је зрацима просвете и сваког напретка. Установа једна, која је предана у руке људима, који је не разуму, не схваћају њен значај, не може напредовати, макар јој био на челу како способан човек. Згодна је за све наше прилике она народна песма: „ И ми ћемо поћи, а ви нам не дајше!" И тако настаје вечито натезање, патња, трошак, те ни макнути од земље, а требало би летети небу под облаке. Да, незнање, несхватање културне мисије појединих установа, па и школе, то је обешено тешко олово на души просветних работника. Морамо га скидати, да добијемо полета. Тако смо и ми, нашу народно про-

светну жижу, школу, у доба, када смо је мислили препородити, ставити на напредније темеље, декорисали је — по начелу демократском — установама, у коју улазе људи, који немају ни појма о задаћи и раду школе. Наместили смо брану њеном напретку. Сталежи од утицаја, а из себичних, сталешких интереса, осигураше себи удела у управи школе, а и смеру њенога рада. И видимо једну жалосну слику, да у раду школе воде главну реч нестручњаци, а стручњаци морају да се поводе- за њима, а за ону корицу хлеба... (Наставиће се.)

Педагошка годонастика. Г, МИРКОВИЋ. (Свршетак.) Шта школа са интелектуално-моралног гледишта даје, то сви знамо, и то је јасно и најпростијем сељаку. Но, да видимо како је школа обгрлила дечји физикум; како се и колико се она, али дефакто брине и о телесном васпитању својих ваепитаника у оно доба, кад је оно у свом јеку. На жалост, кад узмемо с те стране нашу школу, онда стојимо још за неколико година унатраг. Или не у натраг. Код нас се у школи и не зна за телесно васпитање. Оно поетоји само на папиру. А и како друкче да постоји? Сам учитељ не верује у то, па што би се и патио и он и деца и у лудо траћио време. Нашто млатити сламу? И опет морам да кажем, да није само наше (српско) учитељство тако. Ја и опет понављам, да ми копирамо, имитирамо наше суграђане, наш државни режим и у добру и у злу. Ми нисмо, кад од наших суграђана шта примамо, ни најмање скрупулозни, примамо све онако скупа, ђутуре. Врхунац нам је кад одемо у Пешту, онда мислимо, да смо цео свет видели, и то су ретки који и до Пеште дођу. Но, у Пешти се може и доста и мало видети. Како се узме. Ја држим да се у Пешти може добити само упутства и директвве за рад, а