Školski glasnik

Бр. 8.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 132.

кућицу струјати иапредии живот око нас, долазити књига, иоука... Најпосле где се још ратари састају двапут у години, и то изабраници села, варошице, као у црквепим скупштинама? Дрквене би општипе биле уједно и огњишта за цео наш просветни живот, јер ту је свештеник, учитељ, трговац, ратар, занатлија, адвокат. У њима је, дакле, заступљен цео народ. Ја мислим, да су творци „Решкрипта" наше автономије, зацело држали, да ће настати једно доба бујног рада на свима пољима нашег јавног живота и да ћемо се за два-три деценија препородити, подмладити, да ће нам све наше установе процветати, а школа понајвише. Када сам био у седници одбора за народно просвећивање у „Матици" и слушао те лепе, темељито састављене расправе, мени се врзле по глави наше црквене општине са својим скупштинама, на општниска заступсгва, преко којих би, дајесреће, памети и способности, могли лако реализирати опе идеје, растуривати књиге, помагати и уредити школе, разне установе.н т. д. После сваке скупштине да се поведе реч о општенародннм потребама и одржати какво јавно предавање. Кад — чудо и покор... Па, верујте, и није чудо... За реализирање какве велике идеје, ваља пре свега добро познати свој народ, његова добра и лоша својства, навике и т. д. Интелигенција би према томе морала удеситп пачин, метод, постепеног вођења народа културном препороду, цивилизацпји. Тој идеји би имале у првој линији да служе и све наше установе, Као што ми водимо децу од првог разреда до свршетка школовања, а после одабрани део омладине гимназије, стручне школе, универзптети, тако би требала наша интелигенцпја да је водила народ, васпитала, оспосОбила, да бар разуме сврху, цил., који имају наше поједнне установе да постизавају како за место, тако и за околпцу, па за добро целога народа, те настојала, да у селу, граду, варошици буду окупљени око појединих установа људи, који су бар донекле прогледали, т. ј. схватили значај појединих установа: школе, општинских заступства, школских

одбора, црквене и епархијске скупштине, народних црквеиих сабора и т. д. Мене је један трговац, изабрани члан епарх. скупштине питао: „Шта је то епархијска скупштина и шта она ради?!" Мада није знао, ипак се — видите — дао бирати. Да се радило како треба, све би пропевало. Али, ко нам је био интелигенција у селима, варошицама пре педесет година? Па и пре тридесет? Људи, задојени истим страстима као и прост народ. Тако се догађало, да када је који рагар дошао у какву нашу установу као члан одбора, скупштине и т. д. није у интелигентнима нашао вође и тумаче дотичних установа и народног напретка, те како ће дотичну унапредити, него људе, који су настојали, да њима, њиховом частољубљу, личним ћефовима, интересима служе и ти људи и установе, а никако развићу те установе за добро народа и те су установе постале огњиште за распиривање страсти и за поткусуривање личних рачуна... А како се наш народни црквени па и земаљски сабор у Загребу заузимао годинама за школу и просвету, видели смо сви. 0 народној школи, тој народној узданици, било је вазда најмање говора, премда се разне уредбе донашале тобоже за народпу просвету... И, докле смо дотерали? У једном нашем листу апелује се на учитеље, да се заузму око установљења Просветног фонда, као да другима сталежима не треба просвета, него само учитељима. А где су црквене опгатине?... Оне, сироте, само протестују, а после дремуцкају... Дакле, место да је интелигенција васпитала народ, свађала нагоне, инстинкте иа мању меру, она је још распиривала страсти. И више није требало. Народ, који не може господарити ни заиоведати судији, политичком чиновнику, трговцу и другима, осетио је, да може ведритп и облачити иад свештеником, учитељем и — црквењаком, једва је ово дочекао и када је ушао у какви одбор, скупштину, ушао је са намером, да он каже то и то томе н томе у брк, а већ о уређењу питања свештеиичког и учитељског, да и не говорим. Присуствовати, појединим