Školski glasnik

Стр. 133.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 8.

скупштинама дрквеним, оиштинским, читати извештаје, утоке, просто је страшно и огавно. Али, када се видело шта се све може радити у тима установама, како се ту може светити свештенику, учитељу и једно-другом, почели су се у исте отимати највећи сеоски и маловарошки бирачи, у којима су страсти највећма развијене, а те је бирала и интелигенција, да се помоћу истих свете једно другом. Знам једног богатог ратара, који је из себичлука био вазда против школе, њених интереса, те га је ли ради тога бирало заступство у школски одбор, да „креше прорачун" и натруни учитељима. Свн су- осећали снагу школе, учитеља, те да јој не порасту крила, да успешно не просвећује и масу, која се неће дати варати и вући за нос, подметали су онакве људе, јер они не смедоше, из разних узрока, отворено радити против школе. Наравно, у таквим приликама споменути побољшицу материјалног стања или иначе учинити што за јавног работника, врло је тешко, а где страсти владају, готово немогуће. Ево две три слике. Свештеници ваљани, узор. Тражили повишицу ради скупоће са 200 К. Одбијени су, мада су два члана интелигенције препоручивала. Један са сто ланаца земл>е рече: ,,Доста ви имадете — а и пе росите се и немате жуљева" ... Ово је упалило. Један свештеник је био уједно и од вођа странке, која је била у већини у цркв. општини. Он се умировио у нади, да ће га бирати за посланика. Син му је био такођер у месту свештеник, али је у томе времену умро. Када га не изабраше за посланика, и када је видео, да са 800 К мировине не може живети, настојао је, да га поново наместе за сталног свештеника, али то би се могло учинити, ако скупштина закључи. Молио је и плакао пред својим једномипшенпцима и навађао, како је рад, да буде поред гроба свога сииа... Изашао је тада пз скупштине. Ћуте свн. Инстинкт је мировао за час. Интелигенција такођер ћути. Првак је и он. Али, шта мисле наши ратари? Њима лебди пред очима други

избор свештеника. 11раво њихово. А шта је све појединац ишчекивао можда од тога избора? Све, што је њима тај свештеник чинио као странчар и што и иначе није био много за себе, није нпр. годинама захтевао, да му се стан оправи, само да се не замера, и задржи људе за себе при изборима. Није помогло. Један од најсмелијих иза тишине рече: „ДосШа је био. Има он на чему живети!" Свима одлану. Одбише га једногласно. Тешили смо га са речима: „Није народ крив. Тако сте га васпитали". Ја сам ово навео само ради тога, да се види, да је наш народ у већини према свима сталежима једнак. Особито према капуту. Ни општински чиновници не смеју тражити повишицу. Њима такођер говоре: „Све, ћемо вам чинити, само не иштите већу плату". А ако се законом одреди, онда се покоравају и привикну. Тако су навикли, да и они, који ништа не мају и ништа не плаћају, још највише вичу. Сироти! То им је најпосле све. У селу једном не беше свештеника. Један интелигентан човек, председник скупштине и школског одбора, штедио је годинама од таса, земље и т. д. да сазида парохијални стан, да добије свештеника, да има с киме измењивати мисли. Стан је сазидан дивно и стоји и данас, после десет година — празан. На школи разлупани прозори, нема учила, намесни учитељ са 800 К плате. Школске деце око двадесет. Када сам питао: зашто школу не уреде? И зашто учитеља и децу не пусте у свештенички стан, док не добију свештеника? Одмануо је руком... Јесте. Када би се уредила школа, учитељска плата, не би се имали над киме . . . Да. Сав је срећан наш сирома ратар, што може и ои некоме зановедати и што бар од његове милости зависи. Тако је и код других. Још само ово. Један наш Друг био је у селу сам. Имао је око сто четрдесет школ. деце. Појац изврстан. Али, није био прав свештенику и бележнику, те су га нападали. Ратари су ово једва дочекали. Слали су депутације, да се премести. Степенице на школи иструле. Замоли