Školski glasnik

Стр. 135.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 8.

У читању: Речи од једног и два слога са једним или највише два гласа. Са дугнм самогласима и трајним сугласима. У писању: Прво писмена у две главне линије и то прво коси потезови и округлине, па коси прави и савијени потезови. 2. Именице као џормалне речи. У читању: Двосложне речи са слоговима од два гласа. Самогласи дуги н трајни сугласи. Кратке реченице са две до три речи. У писању: Писмена у две главне линнје са тежим потезовима. 3. Именице као нормалие речи. У читању: Речи од три слога са дугим и краћим самогласом трајним и сугласом. Почетци тежег шчитавања, са два сугласа на почетку. У писању: Писмена до дбње помоћпе. 4. Именице као нормалие речи. У читању: Речи од три и четири слога са тежим шчитавањем на крају. У писању: Писмена до горње помоћне. 5. Именице као нормалне речи. У читању: Речп од четири и впше слогова са тежим шчитавањем у средини. У писању: Писмена кроз све линије. 6. Ератке реченице о предметима и радњама. 7. Велика писмена сродна с малима. Реченице од 3—4 речи са тежим слоговима преко реда. 8. Велика писмена тежах потезова. Реченице са 4—6 речи и тежим слоговпма. 9. Ератки састави у правцу градпва за очнгледну наставу са употребом свих наведених поједпности. Још нешто о психолошким основима у читању. Кад смо у почетку овога рада нзноснли чињенице да докажемо с каквим је тешкоћама у вези прво читање, мн смо се у неколпко дотакли неких психолошких односа којн као важан чинилац одлучују . у првом читању. Данас се сваким даном све внше тражп, да учитељ свој наставиички рад у свему што више ослања на психолошком проучавању деце, а пре тога — разуме се — треба да су му позната психолошка основна начела, која су у науци утврђена као мерило с којнм се мора рачунати код наставе у поједпним предметима. Код читања је то врло важно, јер смо видели напред шта велп М. Лобзин о самом процесу читања. Теорија наставног поступка износи систематски распоред психолошко-педагошких закона, на које се пази при наставном поступку, и који се на поједине предмете примењују или како их треба према особеним приликама употребити. 0 свему томе не може се овде потанко говорити, али колико је потребнб самом предмету дотаћићемо се тога.

Извежбан чптач у тренутку прелази читаве комплексе гласова. Разлика је између извежбапог читача и почетника, она брзина којом -влада извежбан читач. С тога, што му је брзина у власти, пе мора обратптп пажњу сваком ноједином делу од сваке груне писмена, као што то мора дете. Њему је доста један општи утисак, којп задобије кад реч прелети оком, да је са сигурношћу изрече. Дете мора једно по једно писме да посматра, уз посматрање уједно да се сећа гласа дотпчнога писмена, изнађене гласове да спојп у једну целину. У том послу бива да неко писме превиди, замене другим или их преметне и с тога прочита реч погрешно. Па ако тога и нема, оно тражење и сећање на писме, његов глас и спајање и много друго, ствара детету натегу, јер са тих тешкоћа поремети се и одуговлачи у детета ток мисли. Узалудан напор, довађање у везу темпа у читању са током представа, ствара невољност према ствари, о чему извежбап чптач нема ни појма. За све те незгоде потребно је, да учитељ зна какви психолошки процеси и закони имају утицаја на паставу у читању, па ће лакше моћи отклопитп ону невољност п читање учннити занимљивијим и пријатнпјим. Прво, дакле, мора дете научити нознати сваки појединп глас. Друго, за сваки глас мора знатп његово писме (знак) писано и штампано. Треће је, мора знати гласове н пнсмепа спајати у речи или за гласан нзговор или за читање у себи. Четврто, представе које се речима прпказују мора знати репродуковати. У свему овоме долазе овн психолошки процеси: Код растварања п поновног спајања изречене речи, радн се о групи представа коју треба растворити у њене појединости, затим те појединости изговорити и спојити представе о тим гласовпма у редове. Код носматрања писаног писмена опет долазн растварање целе групе представа (целог појединог писмена) у њене јединпце т. ј. у саставне делове писмена. Код самог читања спаја се представа писаног иисмена са представом о гласу, који се чује и са односпом радњом мишића (упознавање и изговарање гласа дотнчног писмена); затим писано писме ствара са осталим писаним писменима један низ представа, а ове се све спајају са односним низом гласних представа у једну целину. (Чптање писане речи). Код писања стварају низове представа поуке о држању руке, шаке, прстију, о држању држаљета и т. д. а ове све спајају се са дотичннм покретима мишића. Са овим спајају се опет представе о поједином писаном писмену у целокупну представу. Тако исто