Školski glasnik

Стр. 238. ШКОЛСКИ ГЛАСНИК Вр. 13.

Госпођи Катици удова Михајловнћ учитељици у Новом Саду. Врлопоштована госпођо! Изненада ми је дошао глас о смрти Вашег доброг мужа. Овај глас је у мени изазвао искрено саучешће у Вашој тузи, у толико већма, што сам ја био сведок једног доброг дела. љеговог школског рада, па знам, шта је школа и шта је народ у њему пзгубио. Нека Вам у Вашој великој тузи пружи нешто утехе то уверење, да је покојник био поштован од свих својих другова и пријатеља као узоран просветни радник. Будимпешта, 30. августа 1919. Ваш поштоватељ А. Јорговић. ❖ Врлопоштованој Госпођи удовој Ђоке Мнхајловића рођеној Катици Сремчевић учитељицн у Новом Саду. Врлопоштована Госпођо! II до мене је овамо допрла тужна и за нас све поражавајућа вест, да се Ваш честити супруг Ђока, а мој добар пријатељ, за вечито од нас растао. Нримите моје топло саучешће и Ви и Ваше заове, а његове љубеће га сестре, за тим великим губитком, који је цео наш народ задесио. Ја га осетљиво оплакујем, јер сам тек у последње време познао праву вредност његову и сад га ето нестаде. 0 Татрафиред, 30. авг. 1913. Малешевић.

М. У. 3. 42./ехћ. ех 1913. — 40. зап. ех 1913. Поштовапој Госпођи Катици Михајловић учитељици у Новом Саду. Поштована Госпођо! Изволите од Ваших колега-иница потписанога Збора примити саучешће у великој Вам тузи, ко.ја Вас је задесила смрћу Вашег верног друга,' који је био један од најспособнијих, најревноснијих, највреднијих п најистакнутијих чланова учитељства Карловачке Мцтрополије. Петереве, 17. (30.) августа 1913. године. С поштовањем Милош Бугарски, Ленка Кекпћева, перовођа. председница.

Штованој госпођи Катици удовој Ђоке Михајловића учитељици у Новом Саду. Поштована госпођо Катице! Смрт је природнн процес, који не обилази нн један жив организам. Смрт је сагоревање сваког живота којл се појави на земљи. Зато би требало да смо равнодушни према том природном процесу, према том сагоревању, јер ко се родио мора и умретп. Ја сам ирема смрти увек био равнодушан, јер н она врши своју природну дужност — гаси пламен разбукталог живота. Што је јачи пламен — пре се угаси. Глас о Ђокиној смрти ме је извео из моје равнодушностн, пренеразио ме је, зададе ми тежак удар јер ми изненада отрже друга и пријатеља ког сам и волео и поштовао волео као другаи прнјатеља, а поштовао као најређег народног радника, какав се често не рађа. Смрт његова је погодила у живац како Вас н пријатеље његове, тако и цео народ наш, просвету народну, школу народну; он је ненакнадпви губитак и — ту престаје равнодушност. Бво већ неколико дана прође док сам се нешто прибрао, да Вам изразим своју тугу, у ово неколнко редака. Нисам баш могао нисати, рука ми је дрхтала, сав сам био као у грозници. Никада се штсам тако осећао. Ја бн требао да Вас тешим, а самом ми утехе треба. Опростите мојој слабостп! Нека Вам утеха буде, што с Вама деле тугу свн пријатељи Ђокини, сво свесно учитељство наше, просвета наша, школа наша, народ паш. Он је нзгорео најврелијим пламеном у раду народном. Узор нам свима беше а особито млађој генерацијп учитељства. Онје изгорео, али дела његова светлиће вечито док је школе и учитељства српског — док је Српства. На њега се с правом односи она изрека бесмртног Његуша: „Влаго оном ко довијека живи, Имао се рашта п родити". Највећа утеха нека Вам буде плод љубави Ваше, Ваше мило дете — Милутин и највећма ћете се одужитп светлој сени никад незаборављеиог Ђоке, ако му његовог и Вашег Милутина на прави пут изведете и научите како се ради за народ. Примите мене и моју породицу за најискреније саучеснике у Вашој неизмерној жалости. Шове, 30. авг. 1913. С особитим поштовањем Коста Пешић — Бата, учитељ у миру.