Školski glasnik

Вр. 13.

тколски гЛасник

Стр. 231

утехе, здравља и среће, те да доживите од Вашег милог јединчета, да буде достојан насљедник свога вреднога п поштенога оца. Жао ме је јако, да сам доцне извештен, (јер сам се на салашу бавио) о смрти мога љубљенога Ђуке, те нисам могао доћи благовремено, да му одам последњу почаст, коју је он од нас учитеља стоструко заслужио. Брестовац 15. (29.) августа 1913. Са одличним поштовањем јесам Александар М. Коњовић срп. народ. вероисп. учитељ у миру. ❖ Друштво „Н а т о ш е в и ћ" у Новом Саду. Драги другови, добивши пос-мртни оглас за нашег одличног друга Ђоку Михајловића просто сам се иренеразио! Верујте и у моје искрено саучешће у жалости за тако красним другом и врлим Србином! Ђокина вредноћа, пожртвовање за опште добро и одушевљење за све што је добро и племенито треб.а свима нама да служе за пример. Лака му српска земља, коју је тако жарко љубио! Братско поздравље свима. Топчидер 16. августа 1913. Ваш друг Т>. С. Којић, учитељ. ❖ Бр. 106./ех 1913. Славном Српском учитељском среском збору новосадског школског среза у Новом Саду. Приликом смрти заслужног просветног раденика Ђорђа Михајловића, изволите примнти у име наставничког збора српске више девојачке школе у Панчеву најискреније саучешће. Панчево, 29. авг. 1913. Даница Илић, управитељица. Врлоштованој Госпођи Катици уд. Михајловић учитељици у Новом Саду. Врлоштована Госпођо! Не могу описати тугу и узбуђење, које ме обузе, када на путу, у Вуковару, прочитах вест о ненаданој смрти Вашег честитог супруга, а мога верног и оданог пријатеља и брата Ђоке. И данас ми се пред мојим душевним очима ређају слике из наших састанака и разговора о унапређењу нашег сталежа учитељског, те о раду за добро и препород нашег народа, коме је Ђока одано и

верно, право учитељски, христовски, толике године служио. Наше народно учитељство губи у њему једну ненадокнадиву снагу, која је необично, орно и вољно стајала на бранику наших сталешких п народних установа, које ће тек у будућности донашати нараштајима лепа илода и користи, док је он био задовољан мрвицама, а много пута је био задовољан, ако је излазно на чистац и без икакве материјалне награде за уложени огромни интелектуални рад у борби за свој народ и сталеж. Његово духовно чедо, Школски Гласник, могао би о томе много, врло много да прича. Бунила га је, као и нас неколицину, нека збуњеност, учмалост нашег учитељства, што би неки назвалп довољно неразвијена сталешка свест, али му није убијала силну вољу за рад око нашег буђења до последњег даха. Па ипак је у последња два-три года успео, да око паше сталешке заставе окупи све опо, из наших редова, што је настојало, да се отме из учмалости, као последице наших нездравих друштвених прилика, које нису мимоишле ни сталеж учитељски. Провиђењу се прохтело, да га баш сада уклони из наших редова, када нам је највнше требао, да својим красним пером, а гвозденом логиком крчп и проширује стазе својим и нашим идеалима, који му сваки час искрсаваху из његове српске и учитељске душе, а на добро народа и његовог учитељства. Вазда сам га тражио, када сам долазио у Н. Сад, надајући се унапред, да ће ме Ђока у свему разумети што сам у осамици снотао на добро нашег сталежа и народа, а да ћу се вратити богатији идејама, које ми је откривао и поверавао . . . А сада, када — по божјој вољи — први пут дођем у Н. Сад, наћп ћу крстачу са натписом: Ђока Михајловић, српски народпи учитељ, н ино парче хумке, која му покрива измучепо тело. . . Па ипак, тешим и Вас и себе. Он је право учнтељски, христовски, провео свој век у служби свога народа. Никад -мирна часа, вечито у раду, јер је осећао, колико мало шаквих работника има наш народ, те је неуморно настојао, да својим примерним радом осоколи млађе, соколећи нх делићима своје душе, која ће у слову, гласу и писму живетп међу нама, а смртан, прави човек, и не жели друго, а он је то у пуној мери постигао. Знаће, канда се не варам, учптељство и оценити значај Ђокин у нашој културној борби за препород нашег народа и његовог учптељства. Нека Вас то теши и као жену, мајку н сатрудницу у његовом раду. Вечнаја памјат нека му је у народу, а горе рајско насеље! У Ирпгу, 29. авг, 1913. Са одличним штовањем Стеван Радић.