Školski glasnik

Стр. 220.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 13.

Ђ. Михајловић је био и изврстан појац, па и добар коровођа, те је и као та кав много користио тамо, где је делао. * Незаборављени пријатељу и друже наш Ђорђе, неуморни радниче народни, нека је част и хвала Твоме имену и заиста многом и обилном раду, којим си задужио род свој, српску просвету и српско учитељство. Слава Ти! „Браник". Љ. Л.

ЂОРЂЕ (ЂУКВ) МИ*П]ЛОВИЋ, Под теретом своје дужпости, поготову с пером у руци подлегао је бољи Ђука Михајловић. Гасну светлост паметних очију, дична учитеља-првака, каквим се не могу подичити ни они највећи и најкултурпији, Замукоше уста, која мушким гласом зборише на дивану и мегдаву; скрхало се перо, које онако писаше, како је то мало ко умео. Велики је губитак то по српски народ. Осетићемо га скорим и то онда, када се будемо пребројавали. Личноет пок. Ђуке беше оличеност рада; рада неуморна, рада многостручна. Ђука је многостручни човек. Он је био на првом месту челик-Србин и Словен, веран пријатељ, мудар политичар; књижевник и специјалиста по позиву, песник и новинар; организатор, а врх свега учитељ и душом и телом и свим бићем својим. Да је Ђука србовао, сведочи нам то, што је свагда био на браничу против оних, који претише пропашћу народа, из кога је он поникао. Да је Словенин и широких груди, сведочи то, што је он први од Срба учитеља, осетио у души чежњу за упознавањем браће учитеља осталих Словена. Он је назирао у великим политичко-привредним зближењима Словена, намеру стварања велике словенске заједнице, али мудро око његово, запазило је једну велику празнину у еволуцији те идеје у томе, што у њој недостојаше први пијонири: учитељи. То, што се будило у њему, отпоче

се будити и код осталих Словена, само међу њима није било онога, ко би примио на себе свету дужност стапања словенске браће учитеља у једну свету словенску идеју. Одмерени, промишљени и интелигентни Ђука, промерио је своју снагу, те у тишини; без хуке-буке, отпоче низати копчу до копче, а он као једна велика заједничка копча, скопча све словенско учитељство у духовну заједницу. До последњег часа свога, стајао је Ђука у вези са учитељима, како појединцима, тако и удружењима словенске браће. Он их је обавештавао о своме народу и учитељима његовима; он је пресађивао из баште нам народне најлепше цвеће у вртове те браће, а из вртова плодове пресађивао је Ђука у свој род. Ђуку знају та браћа, а знаће и оценити губитак његов за свесловенско учитељство. Таки је Ђука био Србин и Словенип писмом, а какав је тек био живом речи, на дивану и мегдану! Та је ли икад било среске, или било које учитељске седнице, да он својом мудрошћу и великом стручним знањем није светлио примером? Има ли међу млађом браћом учитељима икога, који му није благодаран за оне лепе мудре и јасне поуке и стучне организаторске и другарске? Као политичар, служио је примером браћи својој, да у колу било које странке, питање просвете и њених пијонера, не сме бити ни на ком другом месту, него свагда па првом! Чим су стари нотабилитети назвали учитеље „учитељчићима* 1 , успоредив их ,.лицидерчићима", Ђука је окренуо леђа тим људима и пришао колу радикалне странке, млађим људима који су жудили савременијем народном животу. Али кад се и ти људи, на његовим плећима и на плећима још неких његових другова-учитеља, осетише на довољној висини и потпун© сигурнима, тада и ти људи хтедоше с њим као с исцеђеним лимуном, али им Ђуна побрка рачуне. Окрете им леђа. Бадава се они хвалише, па и данас, — када то најмање приличи, хвале у „Застави" да су га „иекључили" из странке, љуто се варају. Нису они Ђуку изкључили из странке. Искључио је