Školski list

— 25 —

народ, који у просвети застане или баш натраг нође, јер тиме је своју цел нромашио. Таки народ стоји на окомку своје пропасти, у коју ће се од најмањег потреса строноштати. Наука и темељно религиозно—морално васпитање јесу најглавнији услови душевног и материјалног напредка некога народа. Да су наука и добро васпитање основа народног благостања, сведоче нам све напредне евронске државе. Овде нам се само питање намеће: Где се цобија прво—осиовно -знање и васнитање? Одговор је обичан: у народној школи. Ван сваке је сумње, да је ова једна од врло битних чињеница у округу народног образовања. Гдегод се о школи говори, ту је онда средсреда учитељ, јер обично се каже: да какав је овај, така му је и школа. У народној школи има учитељ да дела у два правца и то : као наставпик и васпитач. Да ли учитељ може у обадва горенаведена правца увек с усиехом да дела, и ако не може, ко је онда томе крив? Са дозволом поштов. читалаца усудићу се, да на стављено питање, колико ми у власти буде, одговорим. Што се тиче саме школске наставе, казао сам, да је то једна од највећих потреба на пољу народне просвете. Али на жалост признати се мора да је неуредно нолажење школе овладало код нашега народа у највећој мери. Преко лета задржавају родитељи своју децу код куће. да им у пољским пословима помажу, уфајући се, да ће им деца то што су сад изгубила на зиму надокнадити. Од 70—80 за школу спосооне деце, преко лета једва ћете наћи у школи 15 — 20, на и ови нису сви из једног разреда. Кад настуни зима а и посао већ нређе, шиље родитељ своје дете у школу. Ово не имајући толико времена књиге ђ рукама заборавило је и оно мало што је научило. Ако је јака зима, сироманша деца због слабог одела, — уз то често и болести, — не долазе у школу. Како ће учи тељ показати у оваким приликама успех у настави ? То је немогуће! У овом случају држим, да никако одговорност на учитеља не пада. За тај случај криви су родителш дечији, којима су деца свугде пре доспела, само пе у школу. Школа је нашем народу намет, који по његовом схватању неби морао бити; — она му је девета брига! То омаловажавање и презирање школе провлачиће се све дотле, док народ наш не увиди, да му је она једина спас и чувар свете вере наше и миле народности српске! Наше уредбе „за српске нар. школе" у §. 3. налажу, шта да се чини са немарним родитељима. Сваки, који се иоле са школом бави, морао је брзо увидети рђаве посљедице те наредбе. ПараграФ овај ие само да не буди љубав нрема школи, него је шта више мрази народу; а и како неће, кад му власт за то што не шаље дете у школу, ирода што нађе у кући сиромаха само да се глобарина намири. У овоме случају и учитељи бивају узнемирени. Родитсљи не нмајући се коме осветити за учињену им неправду наиадају на учитеља. Народ мисли да му је то учитељ нанео, те омрзне не само на школу него и на сиротог учитеља. Неодложно је нулсно да се изнађе начин, како би се дошло до тога, да родитељи децу своју за цело школско време уредно у школу шаљу, Кад то дочекамо онда ћемо тек моћи мислити о правој школи, онда ће се тек моћи с правом искати од ње оно, што у правом смислу треба да даде школској младежи и срнском народу. Ако би дао Бог, да нам се наш срп. цркв. сабор