Školski list

— 283 —

о оном цигапипу, који под ветпалама рече: „немојте ме, молим вас, испод врата — туда сам шкакљив." Дакле хумор се находи свуда: и у литератури, и у вештини и у народу; на у школи зар да га не буде? Ми одлучно велимо, да му и школа мора дати достојгто место и то с тога, што је младости веселоет од Бога дата; опајој је у природи. Само уз ведру душу и весело срце детише може школа ностићи васнитне цели своје, за којима жуди, да их ностигне и које леже у самом објекту васнитања, у детету. Много је деце но нашем народу, која код куће трпе сиротињу, а она је тешка — не било је! — па се и на детету, иначе веселом и живом, нозна, кад у школу дође, да су га испратили нујни и невољни родитељи. Сад ако дете и у школи нађе таку атмос®еру, каква га код куће дави, онда школа не врши свога задатка како ваља; јер дете тада не долази у школу с вољом, него за то, што мора. Ту онда не може бити од напретка ни говора. Љубав учител.ева спроћу ученика, а љубав ученика снроћу учитеља и школе, може више да учини, него све друго ; а она се богме не постиже укоченом педантеријом и ако се у школи непрестанце чује тон раван ономе на војничком вежбалишту. Прек учитељ може од доброћудна и весела детета да направи тупоглавца, сплетена и спора на мишљењу и трома на говору и твору, и може да му одузме вољу за сав век његов. За то ваља хумор пустити у школу. Он је сунчана светлост у школи, и утиче на младе духове благотворно, као оно блага дажда на мирисно цвеће на врелој земљи. Ево ћемо да иставимо неколико речи о хумору знаменитога недагога Жан Паула, да се види како ее и с те стране хумор у школи цени. „Зарад неговања душевности — вели Ж. Паул — и зарад одвраћања тамнога погледа на свет, ја бих у школу увео једнога госта, госта, који је учитељу пријатан другар, а детету свакад добро дошла посета, госта, који код добрих људи радо борави, а код рћавих се само под вешалама јави, — а то мислим хумор. Педанте бацају га из школе, дисциплина га гура и вура, тобожње учитељско достојанство иодмеће му ногу и опет би могао доћи у школу и с њоме у слогу." Лаици и надри — недагози, који могу о школским стварима говорити само као слепци о ббјама, хоће да у школи увек влада „мртва тишина" : ни једно дете не сме ни по што да мрдне главом, ни руком, оком ни ногом ; јер тако шта, било би таки сптеп тајез^а^Јз ; него би дете морало седети, као нриковано! и то би, по њиховом схватању, био знак, да је у такој школи добра дисциплина и добра „пажња". А то је грех против природе дечије. Деца се ио нагону више крећу и смеше од одраслих. Тај нагон са свим угушивати — био би посао колико шкодљив, толико бенаст. Није мирноћа у школи увек и знак ваљаности и пажње дечије, има случајева, где је то баш знак духовне сиромаштине и успаваности, да се најчешће најлења, најтромија и најмање даровита деца најлашње у мир утерати дају, дакле су така деца најбоља. Имаопет деце болесне, па су за товише мирна, и таку баш децу мора учитељ љубазно да предусрета, да им годи и да их по кад и кад насмијава. —• Така су деца обично на досаду себи и својима у кући. За то лепо вели Бранко Радичевић:

„Боље чсдо и пређаводасто, Нег богаљче и сдено и кљасто:

Да уз туЈјИ корахс нарамљује, Да га туђа рука зараљује."

(Свршиће се.)