Školski list

"Има ли, после свега овога, смисла икаква звати нравославне а особито православне далматинце, нак и православне из Хрватске и Славоније, јер су и они сличну судбу као и далматинци иснитали; — имали, велимо, смисла звати их у Рим и истицати им благодет уније ? За овим нотанко разлаже писац све главне тачке учења у којима се римљани данашљим даном од нас разликују, доказујући посебице да су и они а особито напе њиховв за првих векова хришћанских, па све до свршетка деветога века исто овако веровали као што ми верујемо, па да су тек доцније мало по мало уводили своје новштине нр .тиву јаснога смисла Христове науке и против предања првенствујуће цркве. Тако је уметак „бНосјпе" најпре у Шцанији, затим у Галији и у Немачкој у IX. веку примљен био, а Рим је последњи био, који га је тек 1014. године примио, дочим су се папе још у IX. столећу понајвише а особито Лав III. и Јован VIII. томе уметку одуиирали и символ вере онако читали, и чптати допуштали као што га ми нравославни и данас читамо, — и описујући интриге и неподобиггине Лионског и Флорентинског сабора на којима је пезаконитим путем сајединење источне цркве са западном нокушавано, које православна истоша црква никада примила није. Под насловом „0 Евхаристичном хљебу, врло лепо објашњује нисац учење свете наше цркве, и доказује како је и западна црква за првих векова квасни хљеб у св. Евхаристији употребљавала, и како је у VII. веку најпре у Испанији, у VIII. у Епглеској, у IX. у Германији, па најпосле тек у X. веку у Италији, употреблење безквасног хљеба уведено. У чланку „0 Чистилишту" излаже се православна наука о стању душа иосле телесне смрти и о значењу и важности молитава за нокојнике, и на основу црквене историје и науке св. отаца занадне цркве доказује се да је занад до десетог в *ка и још доцније и у овом погледу исто овако веровао, као што је свагда исповедала наша православна црква, и да је садање учење римске цркве „о Пургаторији" илод схоластичке науке која је у средњем веку на западу владала — и свакојаке Фантастичне новотарије изхмишљала, које су и еванђелској науци и науци св. отаца противне. У чланку: „0 непорочном зачећу пресвете дјеве" обширно излаже гшсац, како је покојни папа Пије IX. године 1854. на основу иростога мнења неких богослова из средњега века установио нови догмат римске цркве о непорочном зачећу, и како га сљедбеници његови због тога похвалама преузносе а та наука нити је древна нити је обшта, нити је иравославна, и она баш служи за видљиви доказ, како је Рим са измишљањем нових догмата штедар и подашљив. Како римљани у свакој нрилици за главни и неиобитни догмат вере сматрају признавање паие за видљиву главу цркве и за наместника Христовог на земљи; акаконам богослови њени једнако говоре: „Главно је признајте напу а за остало ћемо лако;то се писацпостарао у расправи о „Папи (стр. 155.) темељно и опширно доказати, да је та наука по све неосноваиа и нова, да за њу није се у прво време у цркви знало, да су од четвртог века, за време јединетва црквеног све до 11. века на истоку при-