Školski list

— 222 —

знавали римског патријарха само као првога по части између вселенских патријараха, и то због тога што је Рим био стара ирестолница царства ; и да су напе свагда зависиле од вселенских сабора, која су иоједине неваљале и јереснма отдане папе сбацивали и осуђивали. У овој расправи вешто и лепо излаже писац најире учење православно о цркви (стр. 162.) „Нема другог основа црква осим јединог Христа. Христос није основао своју цркву на људма иего на Самоме Себи и на Својој Божанственој науци. Православни исповедају да црква, — коју саставља паства и јерархија, које се у одређеном отношају налазе међу собом и које су све подчињене врховноме суду сабора,—има главом својом самога Госнода ИсусаХриста, који невидљиво њоме управља кроз Духа светога. Једанство номјестних цркви изражава се видљиво једнаким исповједањем вјере и обћењем молитава и тајча. Поједине помјестне цркве зависе од свога номјестнога сабора; средсреду власти над васионском црквом саставља васионски сабор." Ову истину признавала је сва па и заиадна црква, што писац доказује наводећи речи учитеља западне цркве: св. Кипријана, блаженог Јеронима, Августина, па и самих древних напа из времена док се није садашња наука о иапској власти у западној цркви одомаћила била, и док се нису христове речи о цркви и о аностолу Петру (Мат. XII. 18 , Лук XXII. 32. и Јоана XXI. 15—17.) но схоластичким извртањима на заиаду тумачити почели и ново веровање у власт нанину нотврђивали подметнутим снисима као што су: писмо цара Константина папи Силвестру и Псеудо Исидоровска декреталија, за које је доказано да су подметнута, лажна и вешто измишљена акта. Доказавши тако да римски епископи за првих девет векова после Христанису сматрали себе за главу цркве, да су зависили од вселенских сабора, да нису они вселенске саборе сазивали и на њима искључиво председавали, шта више, на II. всел. сабору нису ни сами ни нреко својих заменика нрисутствовали, да нису имали ни већу власт од других ирвопрестолних енископа, и да је римски епискон био само први међу равнима, то јест имао је првенство части међу патријарсима, а властсвоју епископску вршио је сако у својој дијецези то јест у средњо.ј Италији, закључује писац (стр. 234.) ирви део расправе своје о пани са овимречма: „Таково је било учење древне нераздјељене цркве о првенству римскога епископа и таково нрвенство римском (али само православном) епископу готови су и данас и свагда православни нризнати." Затим наводи знамените речи из посланице цариградског патријарха Антима, којом је овај одговорио напи Пију IX. кад га је иозвао на сабор Ватикански 1868. године. „Повратимо се к вјери, каква је она била прије десет вјекова; очистимо је од онога што смо њој добавили; нека данашњи римски папа буде оно, што је биоГригорије велики, и ми ћемо имати опет једну цркву, бићемо једни!" Али са овим учењем древне цркве о првенству иапе у одлучној опреци стоји она власт, коју римска црква у наше време папи приписује, називајаћи га јединим вселенским архијерејем, наместником Христовим, главом цркве, непогрешивим, или као што се сам Пије IX. усудио за себе рећи : да је он одјек неба, непогрјешиви тумач Бога, он је нут, истина и