Školski list

— 88 —

Истина, да се све ово, што сам овде рекао, по себи разуме и да то сачињава језгру дужеости сваког правог србског учитеља; али са обзиром иа неприлике, које се на жалост у србским комуналним и вероисповедним школама на неки мести у новије време појављују, држим, да ми се, као многогодишњем раденику на пољу васпитања н образовања младежа србске, не може за зло примити, што сам из чисте љубави према школи нашој и према правом напредку народа србског, желио са овим редцима обратити пажњу нашег учитељства и местних школских власти на оно, што нам ваља пре свега радити, да нам школе у правом смислу ваљане и напредне буду! Један стари учитељ. 0 ИЗОБРАЈШВУ ДШЈЕГ УМА. Напиоао : Младен Бор^ошки свештеник. Љубав родитељска својој деци је природан и јак нагон. Родитељи врло радо своју срећу за срећу своје деце жртвују, и више за њу, него за себе живе. Па ако је тако, то се онда морамо чудити онима погрешкама, које нри васоитању дечијем чине. Узрок томе не треба у оскудици љубави и њежности тражчти, него више у несавршеном нојму, које о васнитању деце имају. Та се дужност обично на то ограничава : да се неки механични посаови изуче ; да се дечији ум са множином речи, које она неразумеју оптерећава, да се од сурових нрестуна, одвраћају; да јој се неке криве представе о раду, забави и добиту дружевног живота представљају; и да се она за добро газдовање насљеђеног имања обучавају. Родитељи не штеде труда да оно код деце умноже, што држе да је за децу најбоље. Зар онда да се ненадамо да ће они то још на користнији начин чинити, када до правих представа о изображењу дечијем дођу ? То ме је баш одважило у више расправа показати, шта се за изображење дечије изискује и како при томе поступати ваља. Оно се највише у томе састоји, да се њин ум и њино срце изобрази, да се приведу вајлепшима добродјетелима и верозакону и да одатле општа правила изведу. Сада ћу се само на нрво ограничити т. ј. на изображење дечијег ума у опште. Ум или дух дечији изобразити зове се децч нраву представу о предметима или стварима дати, и њу на размишлење и пресуду која је на истини основана привикнути. Човек може са својим умом, како оно што се у њему збива, тако и оно што се снољашње дешава себи представити. Кад он о својствима тих ствари расуђује и њи једну са другом веже или раздељује, или једну са другом сравњује, долази до неких нових представа, које се могу у недоглед умножити. Али човечија природа није тако удешена, да он оне ствари или предмете, које нознати жели, онако себи представи као што су збиља, или да се он у иресуди коју над њима изриче, или у сравњењу које са њима чини, или у саглаша-