Školski list

— 89 —

школским и учитељским околностима и одношајима. Јер неби никада ваљало сметвути с ума важну околност : да је уласком аустријске војске у ову земљу отворен и олакшан пут, а управо настала и морална обвеза и дужност за нашу шк. литературу, да чине у Босни-Херцеговини оно, што и остали Фактори са успјехом овђе извршују. Но у току две године осим неколико стечаја за празна учитељ. мјеста и неколико биљежака у „Школ. Листу" затим осим два-три чланка у „Нанредку", —■ нема у нашијем школ. листовима о нама више скоро ни гласка. А то свакако није добар знак Јер колика браћа учитељи из монархије прелазе амо сваке године, било из љубопитства или патриотизма: да виде и упознају ове крајеве, или да послуже овој земљи, било да траже бољих увјета своме опстанку, — на ступају овђе у службу, — прелазе без нужнога познавања и проучења овамошњих особитих одношаја и прилика. Колико ли та наша необавјештена браћа иреметну невоља и тегоба преко своје главе, док се прилагоде овђ. околностима, дочим по ђекоји преварени у својим надама и наканама, враћају се натраг у отачбину, немогавши издржати у овамошњим приликама! Жива је истина: Босна треба и тражи учитеље из монархије, али грдна је разлика бити учитељ у монархији, а бити у Босни. С тога ваља познати и њене школске прилике. Нећу казати, да сам баш ја позван и дорастао, да расправим и изнесем у потпуности све чињенице покренутога питања, — јер је тешко доћи до нужних нодатака, а ваља и умјети, — али ћу ипак бити слободан, да са неколико црта о овамошњим школ. приликама потакнем и осталу браћу на рад у томе правцу, да доиринесем у помоћ ма и један камичак за градњу зграде, коју ваља, да наша шк. књижевност у овој земљи оснује и постави. А надам се, да ће славно уредништво дати сљедећијем редцима мјеста у своме врло-цијењеном листу. I. До год. 1878. било је у Босни-Херцеговини веома мало основних школа, а да и неспомињем ништа о каковим вишим заводима. Турска државна управа, није се никад узвисила до тог становишта, да буде покретач и руководитељ народне просвјете. Школско питање било је остављено само себи, напуштено утицају случајнијех прилика, згода и незгода. Нисам Омер-паша, тај реФорматор Босне, једва да је усцјео ишта допринети окрету на боље у тој важној државној и народној задаћи. Остало је дакле једино утицају и раду вјере, утицају страних друштава; пало је у дјео једино вјероисповједима, да почну обрађивати пусто поље народног напредка Али и ту се слабо што постигло. Јер и најживља међу конФесијама ист. православна црква није могла узнјешно развити свога рада; резултати су били: једва у новије вријеме једна богословија, полугимназија и неколико прилично ваљаних основних школа ио већим мјестима, а огромном већином остајало се без просвјете, или ако је тек у манастирима за неколико ђака и у кући кога ваљаног свештеника за неколико ђеце тпњао истина сасвим првобитан и врло ограничен, али зато ипак сјајан луч просвјете. 0 мухамеданцима да и не говорим. Они су сматрали вазда најви-