Školski list

— 32 —

Д 0 п и с и. Велики Радинци, 14. јанупра 1890. Свуда и на сваком месту, где год се српска реч чује, достојно се слави први орпски просветитељ св. Сава. Па и у овом нашем малом, али чисго српском сеодету прослављена је успоиена првог оснивача сриске школе и ирвог архипастира св. Саве. Овом узвишеном светковином показао је овај народ овде, да је Србнн, да српским духом дише и да уме ценити своје великане, који су цео свој живот, за спас и благостање народа свога жртвовали. До године 1863. није се на тај дап у школској згради водица светила, ниги резао колач, —• тек од то доба иочео се и овдв прослављати дан св Саве водоосвећењем, резањем колача и појањем светосавске песме Ову свечпноот и леп обичај српски увео је тадпњи учитељ г. Ристивој Вукићевић — Сомборац (син покојног Млрка Вукићевића), а са овим лепим обичајем завео јо још и тај, да се том приликом прилаже новац на школу, који се стављао у школску благајницу. Када је ова школа комуналном постала, иренешен је исти новац у црквену благајну као црквено добро. После њега радо су насдедници му прихватили тај лепи обичај, који се и ове године обдржао. Радост и мнлина огледаше се на сваком српском челу, кад звона зазвонише, а прангије запуцаше, давајући знак, да се са свете литургије нолззи са литијом у школску зграду. Из небројено српских груди хорио се тропар светитељу: „Православнја наставниче", а нобожно и од врироде смерно понашање нашег пречасног пароха г. Ђорђа Коларовићл увеличаваше овај чин. По водоосвећењу и резању колача краснословили су ученици и ученице, Гкоје до данас не беше уобичајено —и то : „Дижимо школе" од 3. Ј. Ј. — Милорад Сувајџић ; „За што смо Срби?" од Исидора Ћирића — Зорка Аларгнћ; „Свети Сава" из народних несама — Латинка Вукадиновића и „Смрт св. Саве" од Милорада Шииића — Душан Живановић. Краснословљачи су таком нријазпошћу и слободом красословили, да су изиенадили све присутне, који су их са сузним очима слушали, кличући : Живела Српчад ! . . . За тим сам говорио о животу, раду и заслугама св. Саве, метнувши на с*>це свакоме брату Србину и сестри Срнкињи, да следују — у колико је могуће — стопама св. Саве, да љубе и подпомажу цркву и школу, да деци својој до полаза у школу усаде у младалачке им груди леп пример иобожпости и смерности, послушности и слоге и да их после редовно шаљу у шкоду, где ће учите* на већ добро почетом темељу науку наставити и ширити. Тако васпитавајући своју млађану узданицу, бићемо достојни потомци ев. Саве и дичних нам нрадедова, који су нам очували и у аманет предали дично име српско, језик ■ веру. Тада ће нам доиста школа наиредовати и цветати и у духу