Školski list
— 9
потписанога одбора племенити родољуб и велики добротвор наше народне просвете, благородни господин Евгеније Думча, вредни председник цркв. општине сентандрејске и члан потписанога Одбора, 300 Фор. као годишњу потпору најоскуднијим народним школама епархије будимске, коју ће ссоту почев год. 1896. па кроз 10 година сваке године са 300 Фор. стављати на расположење епархијскоме Одбору овоме. Томе узвишеноме примеру овога племенитога мужа, сљедовао је и заслужни умировљени епарх. школ. реФерент благородни госиодин Стеван В. ГЕоповић управитељ Текелијина завода, изјавив: да и он ставља Одбору овоме почетком год. 1896. гга за све време док је делегат на угарском државном сабору по 200 ФОр. годишње — на потиору оскудних народиих школа. Ови светли примери жаркога родољубља улили су понизно потиисаноме Одбору наду: да ће се зар наћи пута и начина, како да се спасу народу нашем ове 22 школе, — да се 1000 православних ерпчади не рине у туђе јато. Ваша Светости ! Високославни школски Савете ! Понизно потписани епархијски Школски Одбор исцрпео је спа средства молбе, савета, наговора па и принуде, којима је годинама настојавао, да поменуте 22 црквене општине уреде своје школе по закону и уверио се напокон, да оне то без туђе помоћи не могу учинити. Ако иримимо државну припомоћ која нам се нуди, за уре1>ење тих наших неуређених школа, — нема сумње да ће те школе ностанути за кратко време добре школе. Али исто тако нема сумње: да ће оне врло брзо престати да буду српске православне народне школе. Наш сиромашни народ у те оскудне 22 црквене оиштине стављен је на тешку раскрсницу. — Осећа он оним здравим својим инстинктом, којим се за минулих 200 година овде у туђем елементу одржао, којим му путем ваља поћи. — Али осећа и то, да га је снага његова издала, да не може онамо, куда би хтео, и ма да зна, да му тамо лежи спасеније његово. Понизно потиисани епархијски Школски Одбор овај обраћа се са синовном понизнопгку Вашој Светости и високославноме Народно-Школском Савету и преклиње Вас аманетом св. Саве и св. Стевана Штиљановића, чија успомена живи у будној свести нашега народа у оним крајевима, где те 22 школе наше трну да се угасе,