Školski list

- 126

„Алкменеј" — па их заиста геније прве и најфиније сорте... Више му није требало, више није ни изгледало од своје читалачке публике већ стаде да лови неумрлост још већом енергијом него прије. Вориће се до задњег атома свога генија. За то му срећом не требаше ни копља ни штита, као витезу с!е 1а Мапсћа, већ му достајаше ново новцато перо и министер-папир. На другоме никада не писаше. Није било дуго, па се нађе и добродушни Санхо Панса, који је више него сви остали вјеровао у снагу младога генија, па га пратијаше и на мору сањања и осјећања и на копну жеља и нада оданом душом, Нигсада га није забољело ухо од Алкменејових декламација!.... А ови нововјеки (Јшгои пролазе много боље од њихова часног првака. Сусрећу се наиме на свом трновом путу са доста других сличних витезова. И међу овима се олда усавршују у витешком држању, у обичајима и у говору. 0 да сте самО једном видјели овако витешко коло, оваку ТаСеђгипс1е! Ама за цијело да сте видјели! На племенитим бијелим и руменим образима зрцали се красота и доброта, очи су им притворене, а око уста им подрхтава нервозно трзање, рука почика на прсима, која тешко уздишу. Из устију им тече нектар заносне ријечи. ('ада говоре о великим тајнама човјечанства, сада критикују неприсутне ватезове истога соја, а каткад један другом шапћу ласкаве ријечи. Највише говоре о свом раду и о поезији, ах — о поезији.... 0 слатка Би1стејо ох Ре4гагса! ах СггаШе ах Саг(1исси,.. Алкменеј бијаше вазда душа тога кола, Чимборасо свеопћег заноса... Градио је дактиле, спондеје и анапесте, гоково у свакој Фрази свога свакдањег говора. Већ није у прози готово могао ни да говори. С музама и вилама бијаше вазда у тијесном одношаЈу, . Но пошто је крај огромног душевног живота заборавио сасвијем на тјелесни, није са живим женским појавама имао много срећа. Дјевојке па ни најружније нијесу за њега никако мариле. То га је л.уто болело, али се умио суверенским осјећајима и поред тога неко вријеме утјешити. Док је био присташа романтике, није живих дјевојака ни гледао, али откако и њега захвати модерна струја веризма, симболизма и декадентизма, па уз то и пизма његових злорадих поругљивих другова, одлучи и он право, збиљско дјевојачко срце заузети на јуриш покуша најприје код неке лијепе кевице. Одби га презирно, а његов хексаметар подере. Тако учини и друга и трећа и редом све. Алкменеј мало не очаја. И у том очају упрте му се очи о земљу, па и не видје гдје слушкиња Ага, млада али ружна сељанка носи на глави огро-