Školski list

59 -

последњим иадисајем својим умире за навек; а човек, који ма и најмање што учини за опћи напредак и после смрти живи још много и дуго у успомени својих потомака остављајући иза себе у делима својима трајна саоменика. Па и наш покојник, око чијег смо се ево трошног тела искупили, преселив се са овог варљивог света у вечни живот, оставља иза себе трајна споменика у срцима нашим, који ће трајати све дотле, док и нас буде било на земљи. Наш мили покојник оставља нас и без збогом полази на далеки пут, од тсуда се више вратити не ће ; његово трошно тело ће да прими црна земља у хладна недра своја, а код нас осгају његове врлине и племенита дела његова. Да, тужни зборе, дела су његова видљива; куд се окренем, а ја видим развијен плод његовог племенитог рада учитељског, васпитачког. Видим кћери рода мога, које су данас поносне мајке српског народа, видим синове рода мога, који као узорни грађани наше домовине заузимају угледна положаја у јавном нам животу, а то је све донекле плод многогодишњег рада покојникова. Део је век свој провео у служби народној у најузвишенијем и најплеменитијем раду људском. Или зар има чега племенитијег, узвишенијег од васпитавања рода људског? Та покојник је био васпитач и учитељ свога народа, па као такав до последњег часа живота свога неуморно је делао у народној школи, у том скромном храму народне нам просвете, васпитавајући мила чеда рода свога и оплемењавајући млађана и невина срца Орпчади, а усађујући у душу њихову семе свега што је племенито и узвишено, да од њих постану поносни синци и кћери рода свога, а узорити грађани и грађанке миле нам домовине наше. Упознавао је подмладак народни са умном светлошћу, отклањајући му испред чела мутне облаке и недајући му да иде у просијаке; радом својим ширио је просвету народну, која ће једино народ усрећити и напредним га учинити. А да би покојник тој светој дужности својој одговорити могао као вредна пчела целог века свога прибирао је себи знања усавршавајући се у струци својој, изображавајући себе у правцу модерне педагошке науке, да тако што више користи народу своме и домовини својој а што боље одговори узвишеном и светом позиву учитељском. На пољу наше народне просвете успешно је делао не само речју и делом, него и витим пером. Њега видимо као неуморна трудбеника у школи народној, а у исто доба сем тога ревносно је делао на остварењу, а аосле и унапређењу, овдашње установе Добротворне Задруге Срнкиња посветивши јој