Školski list

нашања мужева и његовога друштва приликом погреба. Госпођа Ката је наредила била, да је у темишварској српској цркви опоје и у градско сриско гробље је сахране. И дођоше Галови свештеници и хтедоше свом силом да је они опоје — али румунски. И заиста је Гал превео на своје име иметак. Сад је већ и то намислио био, да га прода — па ваљда да новац још за живота подели онако како он за најбоље налази. Али крв није вода. Госнођа Ката је увек Србина адвоката држала, а тај кад је сазнао за планове Галове, затражи да се тестаменат отвори — из кога се видело, да се половива иметка има српској митрополији предати, да се с тиме не може друкчије расположити. Услед тога је продаја забрањена. Ствар још није коначно рашчишћена а не зна се тачно ни то, хоће ли се све на учитеље и ученике употребити — али је толико јасно, да је госпођа Ката била заиста добра и племенита срца и да смо је имали зашто оплакати. Као једна од највећпх српских добротвора име је своје златнпм словвма забележила у читуљу великих Српкиња. Арсз Пајевић. 13. (26.) дец. п. г. умро је у Новом Саду Арса Пајевић књпжар и велики пријатељ деце и сиротиње. Ђаци путници и емигранти из Црне Горе, Србије и Старе Србије имали су у чика-Арси најбољег заштитника и истинског потпомагача и отуда се и разнело и сазнало за његово име по свима крајевима Српства. Наши књижевеици имали су у њему најревноснијег подупирача својпх издања, а ретко да је који наш или стран књижевник за време бављења свога у Новом Саду остао непозват и неугошћен у кући чика-Арсиној. Неки су чак имали у његовој кући и стално пребивалиште, док су се год тамо бавили. Школе и књижнице народне имали су у Чика-Арси најиздашнијег прилагача у књигама, па и цркве наше имале су у њему богатог ктитора и приложника. Српском Учитељском Конвикту у Новом Саду основао је фонд НатошевиЛев за потпору учитељских спрочади у своти од 3000 круна. Као родољуб одлазио је за време турско-српског рата о свом трошку на црногорско бој&о поље, да својим очима гледа јуначка дела тог огранка народног и описао је то живмм бојама у књизи: „Успомене из Црне Горе и Херцеговине". Исто тако је описао 500-годишњу видовданску славу у Крушевцу, погреб Александра Ш. цара руског и писма из Москве са крунисања цара руског Нпколе II., и са тих књижевних дела изабрала га је Матица Српска за члана књижевног оделења, те је тако он, као самоук човек, дошао до највише почасти овог књижевног друштва. Није имао од срца порода, па је још за живота, поред оних многих потпора, што је пружао сироаашним ученицима, усинио двоје мушке деце: Др. Пају ВујевиЛа, кога је школовао и дочекао као свршена филозофа и још малог Ђурицу СуботиЛа, који по— 102 —