Školski list

лази срп- гимназију. Са својом супругом Анком живео је у најбољем сношењу и међусобном поштовању а с њом у споразуму начинио је и тестаменат свој, по коме оставља фонду српске више девојачке школе у Н. Саду своју кућу у Ћурчинској улиди код „Три краља", која представља вредност око 20.000 круна и оставио је у готовом 14.000 круна као фонд за помагање сиротих ученида ове школе у оделу и књигама. Све остало своје имање, које премаша далеко преко 200.000 круна, оставпо је Српској Великој Гимназији у Новом Саду. Нека је вечан спомен пок. Арси Пајевићу! Милош НиколиЋ. 19. дец. п. (1. јап. о.) г. сахрањен је у Кнезу парох-учитељ Милош Николић у својој 34. години. Због болести, која се још у његовом детињству констатовала, није дозволио добро ситуиранп прота Никола сину да се даље школује. Но он, да не би на пола пута застао, после малог одмора настави науке, и то у учитељској школи, у Сомбору. Пошто је ту свршио, а здравље му се повратило, сврши ппак и богословију у Задру и дође оцу за капелаеа. Како је тамошња школа с једне стране од румунске најезде с друге пак стране због навале за подржављењем у велпкој опасности била, прихвати се поп Милош да ту школу спасе и осигура. Прво се је примпо учитељске дужности и то бесплатно, али тако да се учитељска берпва и надаље прпбирају и да се од тога капитал створи од кога би се бар прописна школска зграда подићи могла. После -— ваљда је предвидео, да то тако неће моћи постићи — сазида и зграду из уштедеђеног већ новца и прилога свога оца, уз припомоћ честитих Кнежана, а највише својим трудом и својпм пожртвовањем, ос-тавивши тако вечан спомен своме имену. Епархијски учитељски збор Темишварски изабрао је био честитога поп-Милоша за свога почасног члана, а мп му, ожалошћенп, довикујемо још: Лахка ти црна земља! Ана СтаниЋна рођ. Пауновик 26. дец. умрла је у Вуковару племенита старица, мати Жарка Станића, веленоседника. Она је по материнској дужности својој још за живота преписала цео иметак свој на сина свога. Али је син њен, који нема од срца порода, по жељи материној већ направио тестаменат, по коме спахилук „Жарковац" у Вери, који износи на 400 ланаца земље, у вредности од 140—150 хиљада оставља новосадској великој гимназији и т. д. Дај Боже, да г. Станић не умре без потомака! Тим би Српству оставио не само тај иметак него и децу своју, која би деца без сумње тако племенита и родољубива бпла, као покојна госпођа Ана и као г. Жарко, те би та деца много више користила српском народу, него сам тај мртав капптал. А дај Боже, ла и сам г. Жарко Станић још дуго ужпва тај иметак, јер нам никаково благо неће помоћи, ако станемо умирати и изумирати. Али ако већ друкчије не може битп — тај пметак боље намене неће моћи наћи, него да за сва времена осигура онај завод, на коме је и г. — 103 —