Školski list

— 78 —

су наши архиј^реји из своје конференције 16. (29.) октобра 1904. године поднели Заступничком дому угарском. „ . . . . Ми српски православни епископи из Угарске, с једне стране као верни синови миле нам отаџбине, с друге стране пак као брижни духовни пастири поверене нам пастве, не можемо одобравати такову законску основу која вређа стечена и кроз столећа упражњавана права вероисповести, тих повесницом засведочених фактора за стварање и одржавање. Али још мање можемо сувременим сматрати такав законски предлог који се не оснива ни на целисходности. Кроз цео тај операт провлаче се, као црвена нит, ова три смера: 1). обезбеђење снажнијег утецаја државног иа пародно васпитање уопће, шоглавито шак у вероисмоведним школама , 2). ширење маџарскогјезика иомоЛу пародних школа и 3). отештавање. оистанка и развијања вероисиоведних школа у корист државпих народних школа. Од ових смерова не можемо Ди један назвати целисходним, пошто није ни један ни потребан ни користан — — —" Иза овога увода прелази се у представци на ствар и у њој се темељито и опширно побијају оба смера која леже у поменутом законском предлогу. Побија се то са гледигита васиитно-настовног и државно-иолитичког. Претресајући поједине одредбе овога зак. предлога изјавише наши епискогш ово: „Никако се не можемо сложити са оним наре/јењем §. 14-ог, у смислу кога је наставни језик науке о вери у државним народним школама маџарски, те је уз исти дозвољена употреба и матерњег језика. У већ и иначе скученом броју седмичних часова одређених за предавање науке о вери, свршавати то на два језика, значило би доводити у опасност религиозно-морално васпитање народно, што би неизмерно штетних последица могло повући за собом. Морали бисмо затајати најсветије своје уверење, кад не бисмо отворено тврдили, да верни цркве наше спасење душа својих не могу подредити никаквоме, ма колико узвишеном начелу, те да се у томе случају не можемо добровољно измирити са мигиљу да учењу државног језика жртвујемо сиасење душа стотине хиљада верних својих •— — — —" Доказујући ово и побијајући оно што се хоће у поменутом зак. предлогу, вели се у овој представци да из истих разлога ,хЈош мање можемо одобравати оно расположење у смислу кога се наука о вери у пофторном течају основних школа без разлике (§• 14.), у учитељским школама пак са изузетком вероисповедних (§• 64.), само на маџарском језику предавати има." Епископи примећују даље да никако не могу одобрити „ускраЛивање дисцимлинарнога мрава вероисиоведним властима за случај неиспуњавања 14. и 15. §§. прописаних захтева у предмету постизавања успеха у маџ. језику, јер би и то ироузроковало често трвења и сукобе — — " Говори се у овој представци и о треЛем смеру поменутога