Školski list

— 79 -

зак. предлога, т. ј. о отештавању ожтанка и развијања вероисиовс ршх народних школа у корист државних, и за тај се смер у овој представци вели, да је „иосве могрешан". Пошто је важна ова представка српскога епископата тачку по тачку претресала све оно, чиме држава може обаратн наше народне школе, завршује она садржину своју са молбом, да Заступнички дом овај законски предлог одбити изволи. Представку је потписао иатријарх Георгије Ђрапковић као председник епископске конференције и епископ др. Георгије ЉтиЛ као перовођа епископске конференције. Ђ. П. Тихомир Остојић: Сриска књиж евност од вел ике сеобе до Доситија ОбрадовиАа. Карловци, манастирска штампарија 1905. 128 стр. Це"нН~1С 1 00. " Ову књижицу као да ниемо приметили — бар не онако како је то заслужила. Чистим језиком, лаким стилом а скоро потпуним познавањем градива описано је овде доба детињства наше нове књижевности. Још је важније за нас, да је овде рад школе и школских људи саразмерно опширно приказан — да нам о културном стању нашем за прво столеће нашег боравка овде даје кратку, али јасну слику. Не зна Остојић ни за Хелфертову, па чак ни за Финацијеву књигу — али он није смислио историју наших школа писати, а за кратку скицу то није тако велик недостатак. Има назора и података, које је вредно овде и поновити. „Док је, вели, у старом завичају, под Турцима. већи део народа бао сељак и пастир, но варошима беше тек нешто занатлија п трговаца, свештеници се пак једва што разликоваху од осталих људи — у новој, утицајем опширнијег и стручнијег образовања и разноврснијег раца, развише се друштвени радови. Свештенство се наше угледало на римокатолпчко, трговцн по угарскнм и славонскем варошима пзађоше на глас, занатлије. мешајући се с Немцима и Јчећи код апх, унапредише се у раду, угледајући се па њпх, установише цејове (еснафе); војнички сталеж се такоће унножио; нема сумње да су и сељаци пмали што иримити. Овако диференцирање народа у сталеже изазива и живље укрштање тежња п мисли, од тога настаје духовно врење, а то је увек увет за умно кретање и напредовање. И само живљење у напреднијој средпни, него што су Турци. беше школа за наше Србе; али су они, и уз пркос свим тешкоћама, које су пм метали на пут, оснивали и праве школе .... Из исторпје наших школа у XVIII. веку види се лепо да су наши прваци, особито некоји митрополити веома ценили школу и много се трудили око ње; али да већина народа није, као ни данас, много марила за њпх, те школа није имала због тога никад довољно материјалних средстава. (Ј друге стране се види и то, да је држава сматрала као своју дужност да школи иде на руку, али је свагда тежила да власт над њом има у својим рукажа, да бп образовање народа могла употребити на своје нарочите сврхе. Отуда су често долазиле у сукоб српске жеље са жељама управне власти државне. Већ се патријарх Арсеније Ш. обраћао с молбом у Беч да може оснивати школе. Први пут се обратио 1698. с усменом и писменом молбом, да му се уступи у својину Сечуј на Дунаву, да у њему подигне манастир