Slike iz seoskog života. Sv. 3

82. ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— Да ниси говорила о спреми 2

— Ух! о чему ти! О другом, другом ....

— Да ниси... Не знам о чему би.

— Говорила сам о твојој женидби. Он те много хвали; вели: честит си момак и да ти нико у селу не би одрекао девојке. И вели: да ти ја нађем девојку; а ја се нешто мислим — оно, ја треба, као мајка, да се о томе побринем, али је опет боље да он сам потражи своју прилику. Њему треба „свој друг“. А што се тога тиче да се жениш, и ја велим, чедо моје, да је време. Ако си коју бегенисао, да је испросимо одмах; ако ти се ниједна не свиди, ти реци, па да идемо да је потражимо. Није наша кућа нико и ништа! Твоји су стари честити били, ти имаш лепо имање, одрастао си, добар си, нараван си, ниси сакат, нити пуст....

Он обори главу, па се само мења у лицу.

— Ја кажем, време је. Ти си, хвала милом Богу, дорастао до снаге. Ово је имање велико. Њему треба радина. А кад се паметно ради и кући, још ће и веће бити, ако је драгом Богу воља.

Ја, нано, не знам како да ти кажем...

— Што не знаш, чедо моје» Зар ти с матером не умеш говорити, а толики људи веле да си паметан.

— Паметан јесам, али ми зазор с тобом о том беседити.

— А зар ти имаш кога пречег од мене»

— Немам, нано, али ме је некако стид...

И док је то говорио никако не дизаше очију; свега га је пламен обузео.

— Нема ту стида, срце моје! Ти ниси, Богу хвала, ништа украо ни отео. Овде је реч о твоме другу, а Бог је рекао да се свет жени и удаје.

— Онда, нано, ја имам своју девојку.

Па скочи да побегне, али га Нера ухвати и задржа.

— Куд бежиш» Чекај! Зар се од тога бежи> Кажи мајци која је!