Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 55

— Не могу, убиј ме!

=— Кажи, роде, кажи, "рано!

(Он сакри главу на њено раме и прошапута:

— Милица Ђедића.

—__ А... Милица! Добра девојчица и здрава, и паметна, и добра раденица. О, па то је добро ! Ја ти ни сама не би могла боље изабрати. А и од вамилије је: Ђедићи су стара, добра кућа. Па како да ја то не знам»

(Он слеже раменима.

— Па јест. Ја не идем по селу, а ти ми ниси казао. А пазите ли се»

(Он потврди главом.

— Одавно

= Од зимус.

— Добро, "рано моја. А јеси ли је питао хоће ли за тебе поћиг -

__ Нисам ја, али је питао Милан Павлов њену снаху, па ова вели да хоће.

__ Је ли ти она штогод после реклаг

— Није. Али је после једнако са мном ишла свуда, а од то доба „стојимо“ заједно.

— Добро, 'рано. Сутра ћу се ја о томе разговарати с комшијом Марком. Ја мислим да је добра прилика.

Нема ни три дана како је последњи сват оставио двориште. Једва се на истоку видело нешто мало белине, још се кокоши гнезде на седалу, а Нера већ устала. Буновна је: и сад јој грми у глави онај пуцањ и галама сватовска.

Села на праг, поднимила се, па се загледала у небо, на коме већ звезде бледе; свеж ваздух надима јој груди; јака роса обујмила све, те је нека лака дрхтавица подузима; танак вео, као памук беле, магле подиже се лагано са земље...

Деца спавају у вајату, њеном негдашњем вајату .-.

И она сад,.. свекрва!... Буди Бог с нама!