Slike iz seoskog života. Sv. 3

84 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

Па јој дође некако смешно и чудновато. Пре три дана ништа, онако... Жена; а сад... Некако, не може сад да зна шта је. Оно и сад је жена, ама сад је опет некако друкчија, сама осећа да је друкчија. А у чему» То не зна...

Она је мислила да ће јој се нешто десити, да ће се нешто преврнути у њој, да ће се изменити сва од главе до пете, али баш се ниу чему није изменила.

— Да ме снага није почела остављати — прошапута. — Чекај баш да видим!

Па се диже, уђе у кућу, узе велики котао што хвата двадесет ока, те с њим право на бунар. Захвати воде, уми се, обриса се малим убрушчићем, што га је носила за пасом, прекрсти се, нали пун котао, па потеже... Ништа! Као и пре две године! Оно — тешко је, двадесет је ока, али није теретно, не запиње баш свом снагом, него као и пре...

Па јој дође мило, Боже, мило, што је још у потпуној снази, па шапуће:

— Ето, оженила сам сина; имам снаху; до године ћу љуљушкати и унуче на рукама — а снага је ту!,.. И то каква снага! Боља него икад! Ево!

И она опет потеже котао левом руком, а десном га подухвати и изврте, те вода потоком појури узаним јазом, што је направљен да одводи воду у кречану, што беше ископана крај бунара.

„Свекрва!... Свекрва!..“ мислила је враћајући се с празним котлом у кућу. А да нисам обелила2,.. Да се нисам збабала, поружњала»

„Ускори кораке и уђе у кућу, те остави котао; онда уђе у своју собицу, те скиде четвртасто огледалце са зида и изиђе на праг.

Дан је све више освајао; исток се руменио; кокошке слетаху са седала; ветрић неки шушкаше по већ зажутелом лишћу, а она стала на праг, па се огледа.

= Није! — рече полугласно. — Ето у лицу као и пре... није баш као пре, али ово није маторо. Матора је Смиљана Маркова, па Крунија, а ја —