Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 85

јок!.. М после, ето ниједне беле немам у зуловима.... Седе на праг, спусти огледалце у крило, па се замисли.

(Сећала се свога девовања и сиротовања, своје удаје и свога лепа живота с покојним Иваном. Па, онда, дође опет сиротовање, и мука, и посртање с нејаким дететом и кућом, на чијем је огњишту требала да гори ватра... Сећала се свега као да је сад. И ето, дочекала је да види опет кућу скућену, поновљену једним радеником, и тај нови раденик је њен труд и зној. Она је то све дотле довела. Ништа није упропастила, а толико је подигла... Довела је дотле да може мирно очи склопити, а она је, ето, још млада, у пуној снази, још може да ради као икоја њена друга...

У дубини душе њене јави се нешто веће, снажније од ње, као правда божја, и то јој захвали и одаде сву пошту и признање трудима њеним...

Сунце се поче помаљати. Заблиста се роса као драго камење, зажубори живот око ње. Она се диже лако, као да доби крила, баци још једном поглед на огледалце, па га однесе у собу и обеси на место, а онда приђе огњишту, те распрета пепео...

Таман ломка грање да ватру потпали, а снаха јој уђе, још влажних образа како се умила, румена од стида, што јој свекрва ватру ложи, и приђе јој руци.

— А, спавачице! Вењер! Вењер!... рече, више шалећи се него прекоревајући, Нера.

— Опрости, мајко! Не знам шта ми је било!..

— Ништа, ништа, 'рано моја, шалим се ја! Шта ће ти битиг Устала си ти рано. Него ја оматорила, па не могу да спавам!..

— Није то, мајко...

— Ех није! То ти хоћеш мени да рекнеш неку од милоште...

— Није, мајко, младости ми! Ти баш никако ниси остарила! Мој бабо вели: да не зна, он никад не би поверовао да си ти њега (Перу) родила,