Slike iz seoskog života. Sv. 3
86 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ
-– Ето, што ти је Њедића сорта! Хоће само да ти рекне лепу реч!
= Није, мајко...
— Шта није, шта није! Не знам ја вас! „Реци му аго, нек му је драго!“ Знам ја Степана пре него што си се ти родила!.. То је сој таки, не можеш ни ти бити друкчија! Него хоћеш да ложиш ватруг Е, па — ево!
И измаче се, да начини Милици место. А у души се радовала што јој и снаха, а и отац јој, пријатељ Степан, веле да јој се ништа не познаје, иако се толико намучила.
Таман се ватра разјаглила, а долази Пера умивен и зачешљан. Из лица му бије радост и задовољство, и прво прилази материној руци.
= Шта ћешг
= Да те пољубим у руку.
= Да пре оседим. Криво ти што твоја млада вели да сам још млада! Дошла ту, успавала се, па окупила да ме лаже...
= Не лаже те, вала, нано. М јеси млада рече Пера.
= Гледај, гледај, како полагује, само да је одбрани !
— Јок, вала!
= О ва им' оца!.. Па се још не стиди. Као вели: овако ми њој, па можемо спавати до миле ласти!... М како се они лепо договорили!
Милица побеже напоље, а Пера крије очи.
— Ја не знам што се ти љутиш; шта смо ти ружно рекли»
= Лудо једна! Па зар ти не знаш за шалуг Пуно ми срце моје куће и — удрж Боже моје доброте и милоте, па зар се ја не смем са својом децом нашалити!2
И онда настане шала и разговор. Док доручкују и наређују посао ту је сам смеј. Онда се Пера диже и одлази на рад, а оне остају, послују по кући и у дворишту. |
Никад милоснијег разговора! Милица, питома