Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 91

_ речи; али то је долазило онако, као кад би јој неко повезао очи густом копреном, кроз коју једва може понешто да назре, и тек да се погледом удуби, а око засузи... И као што сунчеве зраке лед краве, тако се и њена мисао поче лагано отрзати таме и отимати. И свест поче долазити лагано...

Прво виде где је; одби руком мачку, па спотаче угарке и ватра плану. Онда се диже и затвори врата, на која је ушла и која јој беху остала отворена, јер је само затворила она, на која су Пера и Милица побегли. Приђе каблу, кутлом захвати воде и пљусну се неколико пута по лицу... И то је као освести...

Онда опет приђе огњишту и седе. Осећала је неку лаку дрхтавицу како јој снагу протеже и осети како је ватрица мало греје... И опет зарони главу у руке...

Сад јој наново дођоше Перине речи на памет, и зазвони јој у ушима, као да он понавља: „И не бих дао само то једно твоје плаво око за сву нану из темеља“...

То јој наједанпут отрова душу. Наједанпут је појмила сву силину тих речи. Запишта и најмањи рибић на њој од туге. Зар он, њен Пера, њено дете, њена заклетва!...

Па линуше сузе, али линуше потоком. И као год отоич што беше пала у чаму и укоченост, тако сад заплива Нера у сузама.

„Он! Он! Он!“ — мислила је. — „Зар ја, наопако, тако дочекалар Зар се ја томе радовала> Зар ме ето тим Бог награђује за онолике муке и посртања2 Зар он, коме се ја обрадовала као зраци сунчаној, он ме данас одгурује од себе као издеран подлогачг Он, моје дете, срце мога срца, кога сам девет месеци под појасом носила, гајила и одгајила и здрава и лепа и одрасла; ни га упустила да назебе, ни да се убије, ни да се осакати, коме сам била све и који ми је све — зар он да ме тако уцвели» Зар ти то, Боже, дајеш» Зар си ти толико заог