Slike iz seoskog života. Sv. 3

92 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

И поче роптати на Бога...

На једанпут јој сукну кроз главу: а због кога све тог И ту задрхта.

— Зар због њег — јаукну — Ух!...

снага се затресе; она поче чисто поигравати на столици од дрхтавице, од које јој кости почеше пуцкати.

Диже се, и посрћући дође до своје собице, уђе унутра и паде у кревет.

— Већ ако не буде било Бога!,.. рече претећи, па заклопи очи,

М1

И ту јој опет мрче свест...

Дуго је тако лежала. Али најзад поче долазити себи, и прво што јој дође у главу беху речи Перине. Она их опет понови. И осети опет сву горчину њихову.

„Па добро!“ — мислила је — „ама због чега све то» Због кога да он занемари мајку, која му је робовала,.. робовала!2... Јест робовала! Ни се намладовала, ни проживела, ни изишла међу људе и међу свет, само се то пиљило у њега као у зеницу! ИМ сад све то баца се под ногеи пљује, а због кога2...“

Као да је хиљада игала поче бости, тако се трже, скочи, па се онда окрете на другу страну и скоро тресну собом у постељу.

„Због ње!... Ђедићеве кћери!... И да је бар каква лепота, него стоји као бела џигерица. Ништа нема: ни стаса, ни раста; оне очи као у гуске, а он тако једно око не да ни за које паре; воли га него сву нану из темеља!...“

И опет јој зазвонише његове речи у ушима. Диже се и седе.

„Ту нису чиста посла!“ — мислила је даље. „Он је омађијан! Морао је он нешто ја појести, ја попити!... Не може бити друкчије. Не вије се

она џаба онако око њега!... „Милостива!“ Хм,