Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 93

милостива!... И ја сам милостива срца! ИМ ја сам његовог оца волела, али се нисам овако превијала и убијала око њега!... Чини, чини су то! омје њу изучила она Крунија, стрина њезина, што зна и шта ђаво вечера!... И сад, ето, дошла у моју кућу, у моју замуку, да угаси моје огњиште! Ох, та нећеш то учинити, па да бих се ја никад не причестила ...“ -

На кући клепнуше врата. Она се брзо спусти у постељу и баци губер на главу.

Чула је ход у кући и познала је:

—- Милица! — рече полугласно. — Милили црви по њој!... Ето што ти је безочно! Још сме да уђе у кућу! Још мало па ето јеи мени да ме пита шта ми је!... 1

И поче дрхтати. Осећала је како јој се крв леди. Мислила је, да ће је душа оставити у оном тренутку кад јој снаха у собу уђе. |

Али Милица не уђе. Она је тумарала по кући и нешто радила. Нера је по ходу њеном знала шта ради, па јој је сваки покрет проклињала. Мржња, ужасна и ружна, зинула из ње као ала. Она већ не беше кадра ни мука Милици измислити.

Опет се врата чуше.

— Он је! — рече тихо Нера.

И заиста Пера уђе у кућу. Чула је тих шапат њихов, али речи није разабирала. Тек на души јој је било, као да је неко стену навалио. Осећала је, како је нешто гуши, као да је нека огромна рука спопала за гушу и стеже... И нехотице јекну...

Врата се отворише. У собу уђе најпре Пера, па Милица за њим. Кад је видеше да лежи, притрчаше обоје њеној постељи.

— Нано! — викну он.

— Мајка! — викну она.

А њу ухвати несвестица...

Кад је себи дошла виде их око своје постеље брижне и невеселе. Милица је плакала. Чим она отвори очи, Пера је упита:

— Нано, шта је тебиг