Slike iz seoskog života. Sv. 3

94 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

Али кад Нера опази сузе Миличине, она се сва стресе и поче дрхтати.

— Је л ти зима, мајког — упита Милица. Идем да метнем које дрво у вуруну.

И истрча из собе.

А Пера ухватио мајку за руку, па само што не плаче.

— Нано, шта ти јег

=— Болесна сам — прошапута Нера и сузе је облише.

= Грозница»

Она климну главом, и загледа му се дубоко у очи, као да би хтела видети, да ли је та жалости туга од срца.

— Да зовнем стрина-Маријуг

— Не, не! Не треба! Немој ти ићи!

— Па да пошљем...

= Немој слати! — прекида га она... Није ништа, проћиће!

А ватра јој сева из очију.

— Нано, што ме гледаш тако!

Она га привуче себи, наслони главу на његово раме и бризну у плач. Он је осећао топлину њезиних суза и врелину њених образа.

— Теби је врло зло! Ја морам дозвати стринаМарију! — рече и хтеде отклопити њене руке.

Али га она притеже још боље уза се и зајеца.

— Зар би теби било жао

= Бог с тобом, нано! Шта говориш ти2!. Немој ми више никад тако рећи, ако знаш шта је Бог...

Ја не знам шта би од мене било, кад би се — не не дај Боже — што десило!.. Куд бих ја ондаг..

— Па ти си већ зрео човек — упаде му она опет у реч.

— Зрео човек, зрео човек! Ама није реч о томе! Остане дете, па живи! Није реч о кући него о мени! Ја не знам куд бих без тебе!.. Ја...

= Па ожењен си! — рече она, а осети како је њене рођене речи гуше.

— Ожењен јесам, али шта је то! Жена је жена,