Slike iz seoskog života. Sv. 3

ВЕЧНОСТ 159

— Ја сам из овог села.

· — А како се зове то селор

— Ти мора да си из далека кад не знаш како се наше село зовег

— Јест, из далека сам.

— Зове се Селиште.

— Селиште»

— Јест. Ово је село овде насељено.

— А одаклер

— Не знам. То зна ђедо. Он то уме да прича.

— Зар ти не знаш нашег ђедуг!... Па то је најстарији човек у овом крају.

— Како му је имег

— Миркор

— Мирко» — рече Илија и скочи као опрљен.

— Јест, Мирко Селаковић. То је најстарији човек овде. Има му преко сто година!

Илија докопа девојчицу за руку. Око му се запалило од неке чежње.

— Сестро!.. Ка: Бога те молим, води ме ђеди... Али сад... сад, из ови' стопа!.. Ја сам света прош'о питајући за њ!... Води ме!.. Води ме!.. |

Девојка упрти судове с водом и он пође с њом...

Сунце је баш залазило, па расуло своје последње зраке као злато...

Њему је лупало срце да искочи...

Х

Са првим мраком и он ступи у кућу. Ватра је весело пуцкарала на огњишту, а пламен њен осветљавао је целу кућу. Укућани се већ беху искупили.

— Добар вече!

— Бог ти помог'о!

— Здраво, мирно!

— "Вала Богу!.. Седи! — понуди га један просед човек.

— Овај човек тражи ђеду — рече девојчица.

— Очекни, брате, мало, ако ти није на 'итац! — рече онај проседи човек,

— Па,.. очекаћу..,