Slike iz seoskog života. Sv. 3

160 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

Жене су постављале синију.

— Је л постављеног — окрете се онај човек женама.

— Јесте — одговорише оне.

— Очекни ти, брате, мало, сад ћу ја!

И устаде иза огњишта и оде у собу. И, замало, па се врати натраг водећи једног старца. Власи старчеве беху беље од сваког руна; старе ноге клецаху од бремена година...

Све се беше дигло на ноге, па се диже и Илија.

Приведоше ђеду соври и посадише га. Онда сав народ у кући поче му прилазити руци. Пошто га сви ижљубише, заседоше за совру.

— Ђедо!... Један путник пита за те! — рече онај проседи човек. -

— Па што га нисте за совру посадилиг рече ђедо прекорно, а глас му дркће.

= Ево га, за совром је.

Ђеда диже седе обрве, погледа својим мутним очима Илију, који се придиже.

— Најпре вечерај, синак, најпре вечерај! рече ђедо.

И пошто вечераше, старина га упита:

== Одакле си ти, синак2

— Из Огњановића.

— Како рече, како

— Из Огњановића.

Старац се загледа у њега.

— Тога села нема!... Нема га данас, али је било негда... Ти ниси из тог села!

— Јесам!... Баш из Огњановића!...

Старац се загледа у њ.

— Тога је села давно нестало!... Ни ја га не памтим, него су ми причали стари наши, који су се отуда амо доселили...

— Ама ја сам из тога села! — рече готово очајно Илија. — Каки ти!... Мени је прешло сто година!

Моја прабаба ми је причала како је њеног човека прандед био красан младић, и како га је једне