Slike iz seoskog života. Sv. 3

166 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

гаства, Бог му дао и добро срце, па му се сваки живи дивио. Сиротињу је помагао и видом и невидом, сваки је јал код Пере, јал код његове жене налазио утехе.

Једног јутра стадоше једне таљиге пред његову касапницу. На таљигама беше грдна пањина.

— Шта је тог — упита Пера.

— Ништа, газда Перо, — рече један рибар. Ја и Јаков ловисмо ноћас рибу, па ништа. Кад, баш у свануће, вода избаци овај пањ, а ми рекосмо: „Хајде да га понесемо Пери! Онај његов и онако је окљеван“.

Пера се насмеја.

— Хвала вам, кад ме се сећате! — рече. Ево, да га сад наместимо. |

И рибари склонише стари пањ, па наместише нови. Пера их позва на част.

Прође од то доба две године. Пера једнога дана, секући месо, пробије пањ и види да је шупаљ. Загледа у шупљину — сјаји се. Он скиде чеп и наиђе на грдно благо... Он склони благо и удари нов чеп. А помишљао је да потражи рибаре, па да подели с њима. Али рибари беху отишли на воду.

Још се Пера није од чуда повратио, кад смотри пред касапницом једног старца и бабу где гледеу његов пањ. Он је мислио да гледе у јагње печено на пању, па им одсече по парче меса и пружи.

— Хвала! — рече старац. — Нисам гладан. Гледам овај пањ.

= Пањг — упита Пера зачуђедо.

(Старац му рече, да у том пању има новаца.

— Откуд ти знаш» — упита Пера.“

— Кажи ми како ти је име.

Пера каза.

— Е, твоје је!

И ту му старац исприча ово што знамо.

Пера их, пун радости, уведе у кућу. Јави жени и рече, ко су ово двоје старих. Нареди јој, да им спреми добар, доручак и собу.

— Па да вам дам ваше благо, — рече,