Slike iz seoskog života. Sv. 3

ТУЂИ СЛУГА 167

— Нећемо! Оно је твоје, није наше. __ Онда ћете остати код мене као моји родитељи, да вас храним и сахраним...

М Али, не лези ђаволе! Што се неда — неда. Ни два дана не могоше остати! — Морамо ићи! — Ама куда» — Куд нас судба води. — Онда да вам дам ваше паре.

— Нећемо!

-— Остан'те на ручку.

— Нећемо!

— Е, ваљда, нећете празне руке отићи, Жено, умеси им једну погачу, — па намигну на жену и

рече јој, да замеси у тесто коју прегршт дуката. Жена послуша... Кад погача би печена, Пера им спреми још јестива и метну у торбу.

— Е, збогом, Перо! — рекоше старине. — Збогом ! — Нек ти је алал! — И одоше.

(Оставише се пута, па ударише преко њива и ливада. Наиђоше на један чајир пун стоке. Чобани се окупили око ватре да ручају. Једно чобанче перушка врућу проју. Стани удари вода на уста.

— Старче, ја бих проје!

— И ја, бако.

_—_ Да им дамо погачу за проју.

— Да дамо, бако. |

И приђе старац чобанима те понуди размену. Они једва дочекаше, па их још позваше на ручак, али они не хтедоше. Само старац запита:

— Чија је ово стока»

— Пере касапина.

— А виг

— Ми смо његови чобани.

— Поздравите Перу! Збогом, децо.

Па оде с бабом даље.

Чобани хтедоше засладити ручак, па начеше