Slike iz seoskog života. Sv. 3

КМЕТ ИЛИЈА,

„„Рђан је то од света! Питаш: откуд муг А

знаш ли шта је штукаг Е, па она — кад нема шта — једе свој род. Тако и он — очију ми! Ет, ја сам му рођени пријатељ — његова Миросава у мојој кући — па, ништа то!... Он, тако, само граби: „дај мени, дај мени!...“ Да му меље девет воденица, и да му даје сва Тамнава — све му је мало. Гинему из очију, па — то ти је! А 'тео је туђице, поганац. Воли добро вино — ама пије и цеварике кад је

џаба. Воли добар дувап, ама пуши и мог зеље; воли масан залогај, ама једе и посне папуле, па све слади! Ако 'оћеш да симу прав — даји једнако, а подај деведесет и девет пута а не дај једаред ниси дао ништа! И онда ти је душман гори од Турчина. А његове каве у мејани — јок. Дођи му кући — ни чаше ракије. Пита: „Што си дош'о“г Ти му велиш: тако и тако, мало пара, или нешто друго.

„Е, Бога ми, нема“... МИ то је све. Осврћи се ваздан — ништа“. Ето тако је.

Мене мрзи и да га видим. Ет само нека га погледим, па сам већ љутит. А, вала, и гадан је, да — пљунеш. Глава ка' чутура, чело ка' пољана, обрве ка' честа, очи ка' жижак, нос ка краставац, бркови ка' јежеве бодље, а уста ка' „липничке вратнице“. Омален, погурен, лети кошуље, зими чакшире; на глави мален вес, на леђима гуњ, у десној руди штап а у левој дугачак чибук, иде па муља очима ка' да је појео полог. Дође међу људе. „Помоз' Бог,“ — па се тек одвоји и седне сам те дрми и ћути ка' риба; само чујеш како пућка и пљуцка, Ако га што упиташ — он дигне главу, упиљи у те

1