Slike iz seoskog života. Sv. 3

2 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

очима, пљуцне, и тек рекне: „братац мој љубезни“ То му је била свака друга реч. Ако му што спориш =— он онда вели: „вактички“ и „вакт“. То га је изучио онај Бошњак, учитељ, а док он није дошго, није то говорио. Ако га наљутиш, он окрене главу — па ни да те погледа; заглаба чибук и претура неке „планете“ по глави.

Тако с нама сељацима; а нека дође само ко у швапском оделу — он сместа устане, спусти чибук на астал, накисели лице, левом се руком маши веса, а десну пружи и вели:

— Добро дош'о, господине!

Зато га је власт пазила, и како дође у село било капетан, било сам ћата, одмах питају:

= Где је газда Илија Копчаревићг

И онда иду његовој кући. Он њима тамо био пост био мрс — пече прасе или јагње. Ту сеони прочасте и преноће, па иду даље, а он оно прасе или јагње и вино у'вати на првом интересу.

Тако је то, брате, ове ми мајке земље — сви ћемо у њу — а могу се, вала, заклети и у сто намастира да је тако.

Само да видиш шта је даље било.

Кад дође први рат, власт смени кмета Пауна, па отера на Јавор. Оде све. Из моје куће одоше само двојица на Јавор, а један на Дрину. Опусте село, брате! Оста нас неколико матораца да „дежурамо“, и жене. Илију власт постави за кмета.

Море, мрзи ме да причам како је било! Само, ејвала женама! Е, јес чуо, мајчин сине: што жене онда осоколише, то нема!...О жању, о косе, косе, брате!... 6 вежу, о дену, о вршу!... Не може се то казати!... Још нигде сунца, а она упртила колевку на леђа, забацила срп на лево раме, узела преслицу, па — граби уз брег. Од нас и није било никакве вајде. Морали смо се воскати једнако око мејане и суднице да разносимо наредбе. Једва уграбим који часак, те отпаркнем кући или на њиву да видим шта раде. – Е

Већ ми досадило. Да није маторог Јанка да