Slike iz seoskog života. Sv. 3

6 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

изедоше, па то! А тамо у шуми 'укти совура, а шаров режи, па ми све то дере кроз уши; па се напрегоше прса и напе срце... И ја удри комарце и себе, и псујем свој живот, и грдим ноћ што је без месечине и звезде што жмиркају!

Е, већ овлада мука — па да цркнем! Узмем лулу те запалим... И срце изгорело и уста огорчала — ама дуван разговара. Растера комарце, ублажи муку... Седим и мислим о деци. ИМ прелазим, у памети, свуда, и гледам и' како чувају стражу и како спавају крај ватре; а Турци с друге стране само вребају... После бој... И они трчеи траже један другог да су заједно, ако би кога ранили,.. Г'онда... ех!... несрећно је срце родитељско! Свашта помисли.

Г/онда мислим о кући и овим женама... Како раде, ка' соколице! А шта ће бити с њима, ако се пријатељ Илија и на ме натера» Оно, једаред могу платити, па и дваред, вала... али после нема!... А он 'оће пара, рђан! Али... опет сам држо да неће баш на ме! Та пријатељи смо; и ја нећу викати на

њега што толико граби!... Шта ћеш! Сам је Бог оставио кајишарлук на земљи.!... Јес', Бог!... Он сам!... Има, знам, преповетка:

како су ишли он, Бог, и свети Никола и свети Петар, па се распоредили: Бог напред, мало подаље, за тим, свети Никола, па онда свети Петар. Сретну тако једног сиротана — баш је било у очи Никола-дне. Он упртио дванајестаче с вином, па жури кући. Бог му назове: „Добро вече“! — „Бог ти помог о!“ — вели сирота. — „Шта ти је то у буретуг“ — „Вино; сутра славим.“ — „Дај ми мало да пијем.“ — „А ко си тиг“ — „Ја сам Бог“...

„Е, не дам! — вели сирота. — У тебе има свашта доста, па дајеш само газдама, мени никад; не дам ни ја теби!“.., И тако прође поред Бога. Сретне светог Николу. И овај му се каже ко је, и поиска да пије. — „Не дам ни теби! — вели сирота. Ти си моја слава, па, ето, морам да купим да прославим!“ Сретне светог Петра. Петар мртав жедан,