Slike iz seoskog života. Sv. 3

8 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

И одо'!... Нађем га где седи. Нешто брзо покри пешкиром — кад уђо' — па се намргоди.

= Братац мој љубезни! које је доброг

— Па, вала, ништа, пријатељ-Ико; дођо: да видим шта радиш...

— А шта ћу радити, братац мој љубезни 2 Не цепам свиле!...

= Није да рекнеш да је каквом намером... Ја... 'нако... знаш,,.

= Шта»

= Ништа! Како... ка' човек...

Би ми криво... Зашкиљио у ме, па не умем ништа да му кажем.

— Добро, братац мој љубезни, добро! Изађи и очекни.

Шта ћу му — изађо! Док ти зашушта сам дукат, брате.

— То је јучерањи' педесет дуката — помислим ја, 'нако, у себи. Мало после он изађе. Натуштио се ка' време, а у руци носи некаку артију.

= Видиш ти ово, братац мој љубезни2

(Он ми показа оно три пут „прецврцано“ црвеним плајвазом.

— Није никако добро, не бој се, братац мој љубезни!

Мене нешто ледну. Да није оно за војску. Погледам у њега — он обрн'о главу, па ћути. Наједаред се диже, па ми рече:

— Седи, пријатељу! Јеси за ракију >

— Па, вала, јесам — реко' чудећи се шта му би да ме нуди ракијом.

— Анице, де донеси мало ракије и „испеци“ каву.

Први пут после „пријатеља“ прекрстио сам се са његовом чутуром. Али ми није било до тога. Пекло је мене, море, шта пише у оној артији.

— Па шта пише, пријатељуг Да није што за децу, за војску2...

— Није, братац мој љубезни, није, нема за децу ништа, него за мене.

— А шта, пријатељу >