Slike iz seoskog života. Sv. 3

94 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— Како је, Степог

= Вала Богу, газда Лако! — велим ја.

— Може ли сег

— А, помало!...

То је, онако, под право да ти кажем, омален човек, црне масти, црних, светлих очију, оретке косе, малих брчића, обријан, пуначак. Кад говори, све маше рукама и падне у ватру.

Него, некако, нисмо ти ни један марили за њега. Он ти је, онако... овај... он ти је све уз власт. Дође, извуче реч од човека, па онда оде те опањка код капетана. А наш га капетан волео као очи; бар је волео његове паре и јаганце, ако није њега.

Могао ти је, ако хоћеш —обесити човека — па то ти је! Ми смо се све чували да пред њим не рекнемо штогод... Он чим дође међу људе, одмах окрене о томе: како је велика пореза, како је тешко народу да плаћа. Па ако га не знаш, те се излетиш и рекнеш штогод — онда си страдао. Ако те мрзи, он налаже, па макар да ниси рекао ништа. После се ти позивај на сто сведока да ниси —теби капетан изда решење да лежиш 20 или 30 дана апса. Још ти вели:

— Ја овако хоћу; а ти иди па прави тужбе до неба те ме тужи Богу!

Зато је свет — па, Бога ми, и ја — зазирао од газда Лаке.

Него, нешто јако не почиње разговора. Знаш, загриз'о је мало пак нису очи парнице... Осврће се с ким би разговарао, —ал' му људи одговарају све: „Ја! Тако је газда Лако, тако је!..

Мени би криво кад сам га видео.

Не може ти у нас проћи преслава док не буде галаме, па да је не знам како. Бар се Цигани или сељаци морају побити.

Ал' ето, он ћути. Нека, хвала Богу!

Дођоше и свирачи соври. Окретоше певати, па се и ми рашћеретасмо. Причам ја мом пријатељу како смо се провели у крстоношама. Док ти тек газда Лака дрекну: