Slike iz seoskog života. Sv. 3

44 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

= Шаље женску за учитеља!.. О!.. 'валимо те Боже!... Да сам знао не би дао марјаша! Сви му одобраваху...

Босиљка и Радоје дођоше до школске капије. Ту Радоје нађе једног дечка и рече му да дозове Мару „варошанку“, која је ту у комшилуку седела, а он са Босиљком уђе у нову зграду школску.

Зграда беше мала, али распоред у њој и спољашњост беше лепа као кутија.

= Ето, госпоја, то је наша школа. Шта велиш»

= Лепа.

= Забадава, јес лепа! Ево, ово су твоје собе ово је соба за ђаке и „алемијаза,“ а ово је чкола;

Босиљка разгледаше све и била је потпунце. задовољна.

У том дође и Мара „варошанка“. Беше то жена од својих четрдесет година, пуна и црвена сва као турска чизма. Видело се по носу, да „никако не мари за ракију“, и ако се напије, то је само од „бриге“ за њеним покојним Стојаном. Како уђе, с врата закокота.

= Е баш вам фала госпојице што сте дошли!., Ја, знате, муку мучим шта ћу са мојом Пелом. Велим:

пропаде ми дете! — када оно: ено! — Право веле: Бог се брине за сиротињу. — Је ли ти, Маро2г — Мош ли ти пристати

да вод будеш „алемијаз.“ Платићу ти дукат месечно. __— Па, лепо, газда Радоје, што нећу пристатиг... Мени, сиротици, за увар је који грош. Фалати што си ме се сетио!

= Е, онда ти ћеш ту остати са госпојом и помози јој да ствари смести.

= '"Оћу, газда Радоје, 'оћу како не би!

Кочијаш беше ствари скинуо и прислонио уза школски зид. Босиљка га исплати и он оде.

Мара уђе у собу. Е

= Чујте, фрајла! — Овде да наместите кревет, овде астал, овде огледало... овде ово..,