Slike iz seoskog života. Sv. 3

БЕЛА ВРАНА 43

положају. Ова мучаљивост, ово ћутање, дирало ју је непријатно, ИМ сам кмет Радоје видео је то, па онда рече, колико само да говори:

— Јеси ли сама»

— Сама сам.

— Зар немаш вамилије>

— Имам само једну сестру. И она је учитељица. Имам и једну тетку у Београду.

— А немаш оца и мајкуг у

— Немам. Отац ми је умро-пре четири године. И он је био учитељ.

(Опет заћуташе.

Најзад, она се диже.

— Молим вас, покажите ми где је школа. — замоли Радоја. — Ево сад!... Иди-де бато, донеси кључ.

— Зар немате послужитеља » -

— Имам, ал о'чо у село да виче на „заповест.“

— Не питам за општинског, него за школског послужитеља.

—_ А... алемијаза велиш! Е, немамо, али ћу сутра набавити.

— Ја бих вас молила: ако има каква жена да њу погодите.

— Добро! Имам у комшилуку, баш ћу је зовнути.

Босиљка заповеди кочијашу да потера кола са стварима школи, а она најлак оде са кметом...

Сељаци ћутаху. Кад они одмакоше, један диже главу, уздиже десну обрву, па само рече:

— Ја! |

— Ја! рекоше још неколико.

— И... тако је!... Сад имамо учитеља у сукњи!..

— Море, Иване, добро би било да се ти примиш да будеш „алемијаз“!

— Требало би!

Неки се насмејаше.

Чича Панта дотле ћуташе, а тада рече:

— Вала, људи, и ова наша власт, прости Боже, не зна шта ради!

— Готово!,.,