Slike iz seoskog života. Sv. 3

46 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— То је добро, јер овде, знате, немате где купити.

= Донела сам.

— Овде човек све мора да набави из вароши. Има, продаје по нешто овај мејанџија, али то је скупо ка восак!... Ја све поручим по коме, те ми из вароши донесе... Е, ево кафе.

Денесе из кујне у собу, усу у шољицу и поче пити.

За све време причала је: како је у селу гадно, како ни људи не ваљају; како исти кмет Радоје живи „с једном гадуром“, којој „она“ „не би могла узети ораха из руке“. Причала је за овога и онога: како овај живи са онога женом, како она свога мужа и не види; једном речју: за оно два _— три сата седења, познала је Босиљку са свима кућама и свима приликама и неприликама у селу.

Босиљци ово постајаше досадно. Она се диже са столице и приђе прозору који беше окренут југо-западу. Наслони се на прозор и посматраше сунчев смирај.

Лепо беше погледати сунце на смирају. Оно пресијаваше кроз гране шљивових воћака; беше лепо за гледање, а не сметаше очима.

Мара је непрестано причала. Босиљка је прекиде:

= Па, опет, лепо је у селу! — рече она.

— Па, да ви'те, није ни ружно! — поче Мара. Село, то је дивота! Сунце тако сија, шљиве зреле, и... све: може, знате, човек да ужива и... које-

шта! Све то, тако, ја знам кад је мој покојни био жив; Бог да га прости! (И ту ударише сузе као киша). Он мени вели: „ Ајдемо, жено, мало у село!“... А ја њему: — „Па можемо, човече“. Никад ето, фрајла, нисмо ми, једно другом, друкчије казали, него ја њему: „о човече“... а он мени. — „шта је, жено»“...: Ето, тако!... Ми се нисмо никад мазили! Сачувај Боже, да ја њему кажем: „душо!“,,, „злато!,.. „голубе!«“,.. Ја би