Slike iz seoskog života. Sv. 3

БЕЛА ВРАНА 47

__ цини ми се — пропала у земљу!... А живели смо не може боље бити! ~

Тада узе причати из свога живота. Босиљку обузимаше досада. Канила се да је неколико пута пресече... Бог даде, те се Мара сети деце и рече да мора вечерас код куће ноћити; од сутра ће у школи.

__ Можете! — рече Боса.

Једва Мара оде.

Месец беше у уштапу... Боса се наслонила на прозор и гледаше дуге сенке дрвета што беху прекрилиле улицу. По неки цвркут зачује се. По нека кола или по неки сељак прође улицом. Лавеж паса орио се по свему селу, а са дна села чуо се тихи и тужни звук двојница.

Некако чудно одјекнуше звуци двојница у Босиној души. То јој поред све туге, раздрагаше душу ... Погледа у оне сјајне звезде, што се беху оретко осуле по оном небу. Чудан осећај! Срце јој нагло лупаше ... Па да јој је да полети у онај зрак, па да се вине чак горе!...

И још један осећај, који досад није морио њену девојачку душу. Пламен јој је лизао образе од тих мисли и осећаја. ИМ стид и драж беху је обујмили у једно исто време. Десном руком притисла је једре груди... грцала је.

До ђавола! Свашта човека снађе у тихој ноћи!...

Па опет не може да се отргне од прозора, док није изнемогла... |

Сутрадан је уранила и изашла у авлију. Сад је друге мисли распаљиваху... Будна је сањала о своме раду, о томе како ће да спреми ђаке, како ће је ђачки родитељи волети и поштовати. Како ће светла образа са диком и поносом ходити по свету!.!. Мислила је: како ће прикупљати око себе ону дечицу, неговати их као цветове, а при том