Slike iz seoskog života. Sv. 3

50) ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— А у чему се мучим 2

= Па... сама спаваш...

Босиљци букнуше образи. Она задрхта и не умеде ништа рећи. То охрабри Радоја.

— Видиш!... Мислиш не знам да тебекар није лако!... Знам ја све!... Него немој ти тако!... Ја ћу тебе да научим, па да живиш без бриге.

Посрћући приђе јој. Она устаде.

— Шта хоћете ви»

— Чекај да ти кажем.

И пође њој.

Она прикупи сву снагу, одупре рукама у његова прса и гурну га. Он се скљока на њезин кревет.

У тај пар отворише се врата. Мара уђе. Видећи њега на кревету и њу зајапурену, она само промумла:

— Аха!

И изиђе напоље...

Више ништа није требало. Марија гледаше Босиљку са неким достојанством. Готово поче да јој заповеда. Босиљка је испочетка трпела, али једног дана истера је.

Марија пође по селу.

— Шта ради учитељка, Маро>

— Не знам, Бога ми!

— Како не знаш»

_—- Како немам оваца, тако не чувам ни паса!

— Шта, зар ниси ти више у чколиг

— Јок ја!

— А што, Маро>

—__ Бог с тобом, жено, зар ти не знаш»!

— А штаг

— Ко ће код оне служити.

— Шта»

— Е хеј!... Ништа ви не знате!... Шта јем

шта Мара својим очима гледала! Е, најпосле, није се могло више!