Slike iz seoskog života. Sv. 3, S. 69

БЕЛА ВРАНА 49

— Слободно! рече Босиљка.

Врата се отворише, и уђе кмет Радоје. Изгледао је врло весео.

— Како си, госпојаг

— Хвала Богу! Се'те!

(Он седе. = Е, вала, добро би! = Шта» — упита Босиљка.

— Били смо вам код Мијата на слави, па се царски написмо.

= Е, лепо, лепо!

= Шта ти радишг — упита је кмет, пошто су мало поћутали.

= Ништа. Читам помало.

— Осамила сер

=- Да.

— А где је Мара>

— Отишла је баш сад до куће.

Заћуташе.

Кмет погледа у таван, зену једаред гласно. Онда зазину, па опет ућута... Најзад проговори:

= Па, како сама»

— Добро, — рече Боса мирно,

— Мопш ли да живиш»>

— Могу, зашто не

Радоје зашкиљи.

— Знаш, млада си.

= Шта велитег

Он се загрцну, али опет изговори:

= Мла... да си.

Босиљку поче обузимати нека ватра. Не знађаше ни сама: да ли је драж или љутина.

— Па, па шта смета што сам млада» — упита она.

= Ништа, ништа! Ја 'нако велим.

Опет ћуташе. Радоје се узврпољио на столици.

— Белим: треба да се удаш — проговори он опет.

= Боже здравља! — рече Босиљка и насмеши се.

— Јер штета је да се тако млада и здрава мучиш.